На данашњи дан пре 10 година у Сали за састанке Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду одржана је уводна обука за прву групу потенцијалних корисника/ца услуге персоналне асистенције у сарадњи са Центром за самостални живот особа са инвалидитетом који је организује од 2001.

Повод за започињање услуге био је то што једна колегиница из Суботице не би моглаа да упише студије математике у Новом Саду да није имала ову услугу. Прва средства за ову услугу за троје студената и 3 запослене жене са инвалидитетом паралелно су 2008. одобрили Покрајински секретаријат за образовање и Покрајински секретаријат за привреду. Новембра 2008, сервис је у суорганизацији Центра “Живети усправно” и Новосадског удружења студената са инвалидитетом (НСУСИ).  Захваљући подршци Покрајинског секретаријата за привреду, Градска управа за социјалну и дечју заштиту, након безмало 5 година залагања, одобрила је Центру прва средства за пилотирање ове услуге за 10 корисника/ца у Новом Саду. Здруженом подршком двају секретаријата и с већинским учешћем ресорне градске управе у току 2009. услугу је користило једанаесторо корисника из Новог Сада, једна студенткиња из Суботице и једна из Панчева.

Услуга се од тада пројектно суфинансира. До 2012 користило ју је 10 сталних и 8 повремених корисника/ца. Од 2012. До јула 2013. Услед недостатка средстава и односа дела корисница према асистенткињама, нас 8, од августа 2013. до августа 2014. нас 4, од септембра 2014. до новембра 2015. нас 3 уз већинско учешће Града, подршку Амбасаде Краљевине Норвешке, Реконструкције женског фонда, Грађанских иницијатива, привредног сектора И личног учешћа нас које смо је користиле. Од новембра 2015. до јула ове године користиле смо је нас 4 и једна колегиница годину дана. само у току радног времена. Тренутно услугу користимо нас 14 из Новог Сада, председница Удружења за церебралну Идечју парализу Северно-бачког округа, која је предложила да у јануару Центар отвори канцеларију у Суботици да би услуга постала доступна свима којима је потребна. До септембра ју је користио један колега из Мартоноша.

Разлози за овакве околности су пројектно финансирање услуге која је намењена пунолетним, друштвено активним особама са инвалидитетом које остварују парво на туђу негу и помоћ и која је особама које је користе потребна свакодневно. Град је од 2009. до 2017. За ову намену издвајао 2-3,8 милиона динара, што је покривало одишње трошкове рада од 3 до 5 асистеата/киња. Ове године кроз 2 конкурса из сфере социјалне заштите градски јавни рад издвојено је 7.995.337 динара, што је омогућило повећање броја корисника/ца (15-18 у овој години) И коначно могућност сагледавања развоја услуге. Четири године финансирана је услуга само особама које нису имале други избор, од којих је трима потребна дуже од 8 сати дневно, за колико, у складу са репуличким правилником о минималним стандардима за пружање услуге социјалне заште, градови и општине одобравају средства. Радимо на томе да за ову намену из буџета Града Новог Сада буде минимално издвојено 0,1% годишње, што ће омогућити да 40 Новосађана/ки има ову услугу 20-40 сати месечно.

Услуга персоналне асистенције по чл. 19. Међународне конвенције о правима особа са инвалидитетом намењена је свим особама са инвалидитетом као предуслов за самостални живот у заједници. Међународни покрет за самостални живот препознаје је као потенцијално право сваке особе и залаже се за то да средства за њу буду директно усмеравана кориснику/ци да бисмо имали право на избор начина њеног оргаизовања.

У Србији већина градова и општина ову услугу обезбеђује тендерски, при чему средства за ову намену издвајају директно из градског/општинског буџета, пројектно (при чему износ расположивих средстава зависи од прилва од игара на срећу и новац се одобрава у току календарске године са неизвесним исходом до краја конкураса, што ззбог неизвесности угрожава све стране у процесу) или кроз програме градских, покрајинских и републичких јавних радова који трају од 4 до 6 месеци. Оваква ситуација на терену за пружаоце и кориснике/це неретко подсећа на хорор филм. И поред тога, у градовима где је организују центри за самостални живот и у Новом Саду одржан је континуитет услуге, корисницима/ама се уз искуствену (пеер) подршкув, идљиво мењају животне прилике.

Следи неколико сведочанстава:

 

С обзиром на то да сам с неко ко тек од недавно користи персоналну асистенцију пуновремено, могу рећи да је обављање свих друштвених и факултетских обавеза постало неупоредиво лакше. Уз напомену да је под великим знаком питања да ли бих уопште на дуже стазе могла да будем толико активна и продуктивна без асистенције.

Љубица Савић, активисткиња

 

…персонални асистент није неко ко особу са инвалидитетом подигне из кревета, обуче и стави је пред прозор да кроз њега гледа цео дан. Персонални асистент је неко ко другој особи омогућава да живи самостално, оствари све своје планове и циљеве и равноправно учествује у друштву.

Мени персоналне асистенткиње омогућавају не само да обавим најосновније људске потребе, које, чињеница је, без асистенције не бих могла (почевши од устајања из кревета), већ и да се бавим послом за који сам се школовала, поред тога и друштвеним активизмом и волонтерским радом, као и да излазим, дружим се, путујем… Најкраће и можда и најтачније речено асистенција ми је омогућила да у сваком тренутку и свакој ситуацији стварно будем оно што јесам. Свесна, своја, независна и слободна. Нећу претерати ако кажем да је персонална асистенција за мене живот.

Драгана Марковић, потпредсеница Центра

Асистенција је услуга која ослобађа цео систем једне државе од специјалних решења, прескупих инситуција, лоших услуга и нехуманог односа… Асистенција је услуга која омогућује да се свако људско бице које има потребу за услугом остварује у свом зивоту у свим аспектима, друштвеним, личним емотивним, едукативним, без обзира на животне околности”.

Марија Вребалов, активисткиња

Leave a Reply

Your email address will not be published.Email address is required.