Odrasla sam u veoma malom seoskom gradu u Viktoriji. Imala sam veoma obično, umereno vaspitanje. Išla sam u školu, provodila vreme s prijateljima, svađala se s mlađim sestrama. Sve je to bilo vrlo uobičajno. I kad mi je bilo 15, jedna osoba iz naše lokalne zajednice, prišala je mojim roditeljima sa željom da me predloži za nagradu zajednice za postignuće. Moji roditelji su rekli, „Pa, to je baš lepo, ali ima tu jedan baš upadljiv problem. Ona u stvari, nije ništa postigla.” (smeh)

I znate, bili su u pravu. Išla sam u školu, dobijala dobre ocene, imala sam običan posao posle škole u frizerskom salonu moje mame i  provodila sam dosta vremena gledajući seriju „Bafi, ubica vampira” i „Dosonov svet”. Da, znam, koja kontradikcija. Ali, znate, bili su u pravu. Nisam uopšte radila ništa što je bilo neobično. Nisam radila ništa što bi se moglo smatrati postignućem ako iz jednačine izostavite oštećenje. Mnogo godina kasnije, bila sam na svojoj drugoj nastavničkoj turneji u jednoj srednjoj školi u Melburnu i već sam nekih 20 minuta držala predavanje trećoj godini pravnog smera kad je jedan dečko podigao ruku i rekao, „Gospođice, kada ćete početi da držite govor?” A ja sam rekla, „Koji govor?” Znate, dobrih 20 minuta sam im pričala o zakonu o kleveti. I on je rekao, „Pa znate, motivacioni govor. Znate, kad ljudi u kolicima dođu u školu, oni obično pričaju te inspiracione priče?“ (smeh) „Obično je to u velikoj sali.“

I onda mi je sinulo: Ovaj dečko je imao iskustva sa onemogućavanim osobama samo kao predmetom inspiracije. Mi to nismo, ovom dečku – i to nije njegova greška, mislim, to važi za mnoge od nas. Mnogima od nas, onemogućavane osobe nisu naši učitelji ili naši doktori ili naši manikiri. Mi nismo stvarni ljudi. Mi postojimo da bismo inspirisali. I u stvari, ja sedim na ovoj pozornici i izgledam ovako, u ovim kolicima i vi verovatno kao očekujete da vas inspirišem. Jel tako? (smeh). Da.

E pa, dame i gospodo, bojim se da ću vas dramatično razočarati. Ja nisam ovde da bih vas inspirisala. Došla sam da vam kažem da su vam lagali o onemogućavanosti. Da, prodali su vam laž da je onemogućavanost Nešto Loše, veliko N, veliko L. To je loše I to što živite sa oštećenjem čini vas izuzetnim. Nije loše i ne čini vas izuzetnim.

U proteklih nekoliko godina, mogli smo ovu laž još više da širimo putem društvenih medija. Možda ste videli slike kao što je ova:„Jedino što onesposobljava u životu jeste loš stav.” Ili ovu: „Vaš izgovor je invalidan (nije validan).” Baš tako.  Ili ovu: „Pre nego što odustanete, pokušajte!” Ovo je samo nekoliko primera, ali ima jako mnogo ovih slika. Znate, možda ste videli onu, devojčica bez ruku crta olovkom koju drži u ustima. Možda ste videli dete koje trči na veštačkim nogama od karbonskih vlakana. I ove slike, ima ih mnogo, to je ono što mi zovemo inspirativnom pornografijom. (smeh) I koristim termin pornografija namerno, jer one koriste jednu grupu ljudi kao objekte za dobrobit druge grupe ljudi. U ovom slučaju koristimo onemogućavane osobe kao predmet za dobrobit neonemogućavanih ljudi. Svrha ovih slika jeste da vas inspirišu, da vas motivišu, da možemo da ih gledamo i mislimo „Pa, koliko god da mi je život loš, mogao bi biti gori. Mogao sam biti ta osoba.”

Ali šta ako jeste ta osoba? Prestala sam da brojim koliko puta su mi prilazili nepoznati ljudi koji su želeli da mi kažu da misle da sam hrabra ili inspirativna, i to je bilo mnogo pre nego što je moj rad na neki način bio poznat javnosti. Na neki način, oni su mi čestitali na tome što uspevam da ustanem ujutru i setim se sopstvenog imena. (smeh) I to jeste opredmećivanje. Ove slike, one slike koriste onemogućavane osobe kao objekte za dobrobit neonemogućavanih ljudi. Oni postoje da biste vi mogli da ih gledate i mislite da vam nije tako loše, i da ih poredite sa svojim brigama.

Život onemogućavane osobe je u stvari u po nečemu težak. Mi zaista savladavamo neke stvari. Ali ono što mi savladavamo, nije ono što vi mislite. To nisu stvari koje imaju veze sa našim telom. Koristim termin „onemogućavane osobe” namerno, jer se slažem sa onim što se zove socijalni model pristupa onemogućavanosti, koji govori da nas više onesposobljava društvo u kojem živimo nego naša tela i dijagnoze.

Ja živim u ovom telu prilično dugo. Poprilično ga volim. Ono radi stvari koje mi je potrebno da radi i naučila sam da koristim njegove kapacitete do maksimuma baš kao vi i  to je tako i s onom decom sa onih slika. Oni ne rade ništa neuobičajno. Oni samo koriste svoje telo do maksimuma njegovih mogućnosti. Pa da li je onda fer da ih koristimo kao predmete onako kako to činimo, pokazujući one slike? Kada ljudi kažu, „Vi ste inspiracija,“ oni to misle kao kompliment. A ja znam zašto se to dešava. To je zbog laži, zato što nam se prodaje laž da vas oštećenje čini izuzetnim. Iskreno, ono to ne čini.

I znam šta mislite. Znate, ja ovde izbegavam inspiraciju, a vi mislite, „Bože, Stela, zar i tebe nekad ne inspirišu neke stvari?” I u stvari, inspirišu me. Stalno učim od drugih onemogućavanih ljudi. Mada, ne učim da sam srećnija od njih. Naučila sam da je genijalna ideja da se koriste hvataljke za meso da podignete stvari koje ste ispustili. (smeh) Naučila sam onaj sjajan trik da možete da napunite bateriju svog mobilnog telefona na bateriji kolica. Genijalno. Učimo od snage i izdržljivosti drugih, ne uprkos našim telima i dijagnozama, nego uprkos svetu koji nas koristi kao objekte i čini nas izuzetnima.

Zaista mislim da je laž koju su nam prodali o onemogućavanosti najveća nepravda. Ona nam otežava život. I onaj citat, „Jedina onemogućavanost u životu jeste loš stav“, razlog zašto je to koještarija jeste zato što to jednostavno nije istina, zbog socijalnog modela onemogućavanosti. Nikakvo osmehivanje ne može stepenice da pretvori u rampu. Nikad. (smeh) (aplauz) Osmehivanje televizijskom ekranu neće učiniti da se pojave titlovi za ljude koji su gluvi. Stajanje u sred knjižare i širenje pozitivnog stava neće sve te knjige da pretvore u knjige na Brajevom pismu. To se jednostavno neće desiti.

Zaista želim da živim u svetu gde onemogućavanost nije izuzetak, nego norma. Želim da živim u svetu u kome se to što petnaestogodišnja devojčica koja u svojoj sobi sedi i gleda seriju „Bafi, ubica vampira” ne smatra postignućem samo zato što to radi sedeći. Želim da živim u svetu u kojem ne postoje tako mala očekivanja od onemogućavanih ljudi pa da nam se čestita što smo jutros ustali iz kreveta i zapamtili svoja imena. Želim da živim u svetu u kojem vrednujemo postignuća za onemogućavane ljude, i želim da živim u svetu u kojem dečko u trećem razredu srednje škole u Melburnu neće biti nimalo iznenađen što je njegova nova nastavnica korisnica kolica.

Onemogućavanost vas ne čini izuzetnima, već to što dovodite u pitanje ono što mislite da o njoj znate.

Hvala.

(Aplauz)

Prevod: Biljana Radusin, Centar ŽIVETI USORAVNO

Izvor: Stella Young: I’m not your inspiration, thank you very much | TED Talk