TEDx govor Snažniji zajedno: Unapređivanje prava onemogućenih osoba

Specijalna savetnica za Međunarodna parvo onesposobljenih osoba, Džudit Hjuman

12-05-2016

[MUZIKA] [APLAUZ]

Džudit Hjuman: Zdravo. Divno je biti ovde sa vama. Provela sam ceo svoj život boreći se za prava onemogućenih osoba. I mogu vam reći da se sa istim izazovima sa kojima se ja susrećem, susreću i onesposobljeni ljudi širom sveta.

Ne bi trebalo da je velika stvar to što sam danas ovde, na ovoj sceni, što sam došla koristeći rampu, što imamo tumača za znakovni jezik, kojeg ne vidim, ali znam da je tu, i to što sam onesposobljena žena, korisnica kolica, koja  ima dečju paralizu, iz Bruklina i koja zapravo može biti diplomata. Ali nije oduvek bilo tako. Dozvolite mi da vas vratim u prošlost.

Rođena sam 1947. godine – odavno. Kada sam imala 18 meseci, dobila sam dečju paralizu u jednoj od poslednjih epidemija dečje paralize u Americi. Godine 1949. moja majka je bila trudna sa mojim bratom Džozefom, osam meseci trudna – tada sam se razbolela od dečje paralize. Bila sam u čeličnim plućima tri meseca i tri godine sam, sa kraćim ili dužim prekidima, provela u bolnici.

Imali smo mnogo komšija u našem bruklinskom komšiluku i neki od njih su zaista bili od velike pomoći mojim roditeljima. A neki su se plašili zaraze i nisu čak ni prolazili pored naše kuće. Bukvalno su prelazili na drugu stranu ulice. Mislim da je baš u to vreme moja porodica počela da shvata šta za neke ljude predstavlja oštećenje – strah.

Nije bilo sigurno čak ni da ću živeti kod kuće, iako za to nisam znala sve dok nisam napunila 36 godina. Jedne noći sam razgovarala sa ocem. Rekao mi je, “Znaš, kada si imala dve godine, jedan od doktora je predložio mami i meni da te smestimo u instituciju”, rekao je da će tako moći da nastave sa svojim životom, da odgajaju drugu decu i da neće morati da se nose sa svim onim što donosi oštećenje.

Nisam poverovala ocu, ne zato što je lagao, već zato što nikada ranije nisam čula tu priču. Mama je sve potvrdila. Nikada ranije nije htela da mi kaže. Ali ustvari, ne znam zašto sam bila toliko iznenađena time.

Zato što, kada sam imala 5 godina, mama me je odvela da se upišem u školu, kao što su i druge mame i tate vodile svoju decu širom Amerike.Gurala je moja kolica do škole, popela ih uz stepenice i ušle smo u školu. Pozdravio nas je direktor, dobro, ne baš pozdravio. Rekao je, ne, ja ne mogu da idem u tu školu pošto nije pristupačna.

Ali rekao nam je da ne brinemo, zato što će mi Odbor za obrazovanje poslati učitelja kući. I poslali su ga, ukupno na dva i po sata nedeljno. Ali zbog dobrog ponašanja poslali su mi i strukovnog terapeuta, koji me je podučio toj neverovatno važnoj veštini heklanja. Danas ne heklam.

Nisam ušla u zgradu te škole dok nisam napunila devet godina. A i tada sam bila u odeljenjima u kojima su bila samo deca sa oštećenjem, u školi koja se pretežno sastojala od odeljenja dece sa oštećenjma. U mom razredu bilo je učenika/ca do 21 godine starosti. Nakon 21. godine odlazili su u nešto što se zvalo prihvatne radionice gde su radili jednostavne poslove ne zarađujući ništa ili zarađujući manje od minimalca.

Bilo je prilično strašno. Bili smo potpuno izdvojeni, čak nismo mogli ni da ručamo sa ostalom decom koja su ručala, bukvalno, niz hodnik. Iako je škola bila na 15 minuta vožnje od moje kuće, trebalo mi je sat i po vremena u jednom pravcu, da stignem do i iz škole, zato što smo usput kupili druge učenike sa oštećenjem.  Provodili smo mnogo vremena u autobusu, ali nismo gubili vreme.

Pričali smo o stvarima o kojima deca obično pričaju, ali takođe smo počeli da razgovaramo i o tome zašto idemo ovim autobusima. I zašto nismo u istim školama kao i ostali? I čak i tada, imala sam 10, 11 ili 12 godina, počeli smo da shvatamo da u našim zajednicama mora nešto da se promeni. Nismo mi bili ti koji je trebalo da se menjamo. Društvo je trebalo da se menja.

Tako sam shvatila šta je diskriminacija. Moji roditelji su shvatili šta je diskriminacija. Roditelji su mi došli iz Nemačke. Bili su nemački Jevreji koji su otišli 1930ih godina, bežeći od Holokausta. Izgubili su porodicu i svoje roditelje. Oboje mojih roditelja izgubili su roditelje u Holokaustu.

I tako su shvatili da ne mogu ćutati dok se u mom životu dešavaju loše stvari – ne meni lično, već sve ono što se dešavalo oko mene. Pošto sam koristila kolica, videli su da nijedna srednja škola u Njujorku, nijedna škola u celom gradu, nije pristupačna za kolica. Smatralo se da bi trebalo da se vratim podučavanju kod kuće kao i mnogi drugi učenici/e.

Tako su se moji roditelji ujedinili sa drugim roditeljima. Otišli su u Odbor za obrazovanje. Zahtevali su da Odbor neke od škola učini pristupačnim i to su i uradili. Tako smo ja i mnogi drugi konačno mogli da idemo u srednju školu, redovnu školu, na redovne časove.

Šta se dalje desilo? Sve sam više shvatala šta je to diskriminacija. I što je još važnije, učila sam da moram samu sebe da zastupam. Upisivala sam koledž – Univerzitet Long Ajland –  oduvek sam želela da budem učiteljica. Pohađala sam sve neophodne kurseve. Kada je došlo vreme da dobijem licencu, morala sam da polažem pismeni i usmeni ispit i dobijem lekarsko u .

U to vreme, sva tri ispita su se polagala u potpuno nepristupačnim zgradama. Prijatelji su me preneli uz i niz stepenice kako bih mogla da polažem ispite – ne u elektomotornim kolicima, u običnim. Položila sam usmeni ispit. Položila sam i pismeni. Ali s lekarskim je bilo drugačije.

Jedno od prvih pitanja koje mi je lekarkapostavila bilo je da joj pokažem kako odlazim u kupatilo. Imala sam 22 godine. I znate već, kada idete na bilo kakav intervju razmišljate o svim mogućim pitanjima koja bi mogli da vam postave. Ovo nije bilo jedno od njih.

U početku sam bila uspaničena, pošto sam čula da u Njujorku ustvari nema onemogućenih osoba koje koriste kolica a koje su nastavnici/e. Tako da sam na svakom koraku svog puta očekivala nešto loše. Rekla sam joj: “Da li je neophodno da nastavnici/e pokazuju svojim učenicima/ama kako otići u kupatilo? Ako jeste, mogu to da uradim.”

Nije bilo iznenađenje što nisam položila, pošto nisam prošla lekarski. Zvanični razlog zbog kojeg me nisu primili na posao bio je paraliza donjih ekstremiteta kao posledica dečje paralize. Iskreno, nisam znala šta znači reč “posledica”. Pogledala sam u rečnik i znači “zbog”. Tako da nisam dobila licencu zato što nisam mogla da hodam.

Šta sam nameravala da uradim? Ovo je bio veoma važan period u mom životu, zato što je to bio prvi put da sam ja postavila izazov sistemu – upravo ja. Iako sam sarađivala s mnogim prijateljima koji su takođe imali oštećenja i koji su me bodrili da guram dalje, bilo je prilično zastrašujuće u svakom slučaju.

Ali imala sam sreće. Imala sam prijatelja koji je bio student sa oštećenjem na Long Ajland Univerzitetu i dopisnik Njujork Tajmsa. Uspeo je da nađe reportera koji je napisao veoma dobar članak o tome šta se desilo i zašto on misli da je to što se desilo pogrešno. Sutradan je u Njujork Tajmsu osvanuo editorijal pod naslovom “Čovek protiv Odbora za obrazovanje” i Njujork Tajms mi je javno pružio podršku u borbi za dobijanje licence za nastavnicu.

[APLAUZ]

Tog istog dana pozvali su me iz emisije Today Show da pitaju da li bih ispričala svoju priču. Pa, opet, imala sam oko 22 godine i nikada nisam učestvovala u radio emisiji. Nikada nisam učestvovala ni u televizijskoj emisiji. Ali rekla sam, dođavola. Rekla sam, naravno.

A onda, istog dana, pozvao me je advokat koji je pisao knjigu o građanskim pravima. Pozvao me je da bi me intervjuisao, a ja sam ustvari intervjuisala njega. On to nije znao. Na kraju našeg razgovora rekla sam: “Da li biste bili voljni da me zastupate? Želim da tužim Odbor za obrazovanje.” Rekao je da.

Sledećeg dana – moj otac je imao malu mesarsku radnju u Bruklinu i jedna od njegovih mušterija je ušla i rekla da će me zastupati pro bono. Bili smo na putu ka sudu. Ponekad volim da kažem da su zvezde bile naklonjene ovom slučaju, zato što smo imali sjajnog sudiju, prvu federalnu sutkinju afričko-američkog porekla, Konstans Bejker Motli.

[APLAUZ]

Prepoznala je diskriminaciju kada ju je videla. Zato je prilično pritisnula Odbor za obrazovanje da mi omogući još jedan lekarski, što su i uradili. I nakon toga sam dobila licencu. Iako mi je trebalo dosta meseci da naiđem na direktora škole koji mi je zaista i ponudio posao, naposletku sam ga dobila. Te jeseni, počela sam da predajem u školi u kojoj sam išla u drugi razred.

Ali učila sam, kao i moji prijatelji i ljudi širom zemlje koje nisam poznavala, da moramo sami sebe da zasupamo, da moramo da se borimo protiv shvatanja da ako imaš oštećenje, moraš biti lečen, da jednakost nije deo jednačine. Učili smo od Pokreta za građanska prava i od pokreta za prava žena. Učili smo od njih o aktivizmu i njihovoj sposobnosti da se ujedine, ne samo da bi diskutovali o problemima, već i o rešenjima tih problema.

Odlučili smo da je taj pokret model koji treba da pratimo. Prepoznali smo da je princip po kojem treba da se borimo kao onesposobljene osobe diskriminacija –  zaustavljanje diskriminacije. I bez obzira na vrstu oštećenja koju smo imali, borili smo se protiv diskriminacije. Morali smo da se ujedinimo i to smo i učinili. Ono što je iz toga nastalo je ono što danas zovemo pokret za prava oneaposobljenih osoba.

Volela bih da vam ispričam nekoliko zagonetki. Šta mislite koliko je ljudi potrebno da bi se zaustavio saobraćaj na Medison skveru u špicu saobraćajne gužve u Njujorku? Pedeset ljudi. Nije postojala pristupačna marica, pa su morali, na neki način, da se izbore sa nama.

Samo da istaknem da se sve dešavalo četiri dana pre nego što je Nikson izabran za predsednika i to baš ispred njegove kancelarije. Poslali su nekoga da saznaju šta želimo. Rekla sam da želimo javnu raspravu na televiziji o tome zašto je stavio veto na određeni deo zakona. Momak je otišao češkajući se po glavi i misleći da smo potpuno ludi.

Dozvolite mi da vam ispričam još jednu zagonetku. Koliko ljudi je potrebno da bi se zaustavio autobus u Njujorku koji odbija da te pusti unutra zato što si u invalidskim kolicima? Jedan – to je tačan odgovor. Sve što treba da uradite je da svoja kolica pogurate na pravo mesto, tačno ispred stepenika, i malko ih pritisnete odozdo. Tad autobus ne može da se pomeri. Ko želi da nauči kako se to radi, neka me sačeka posle ovoga.

Prepoznali smo diskriminaciju kada smo je videli. I nismo više želeli da sedimo besposleni. Predsednik Nikson je 1972. stavio veto na Zakon o rehabilitaciji. Protestovali smo. Potpisao ga je. Nakon toga, odredbe koje je trebalo uvesti kako bi se zakon primenjivao, ustvari nisu bile potpisane. Organizovali smo demonstracije. Potpisane su.

A kada se činilo da Parlamet i Senat neće usvojiti Zakon o onesposobljenim Amerikancima (ADA), našu Proklamaciju o emancipaciji, ljudi sa oštećenjem iz svih delova Amerike su se ujedinili i puzali uz stepenice zgrade Kongresa. To je bio neveraovatan dan. I Parlament i Senat usvojili su ADA.

A onda je predsednik Buš potpisao ADA na travnjaku Bele kuće. To je takođe bio neverovatan dan. Bilo je prisutno oko 2000 ljudi. Bio je 26.jul 1990. godine. Jedna od najpoznatijih rečenica u njegovom govoru je: “dopustimo da se sramni zidovi izolacije konačno sruše.”

Gde smo danas? Danas vidimo da je Zakon o onesposobljenim Amerikancima usklađen sa mnogim drugim važnim zakonima u Americi, da ima dobre odredbe i da se dobro sprovodi, da postoji tehnička podrška, a u obrazovanju ljudi širom Sjedinjenih država vidimo drastične promene. Svi vi koji imate 50 ili više godina – ili možda 40 i više – sećate se vremena kada nije bilo rampi na ulicama, kada autobusi nisu bili pristupačni, kada vozovi nisu bili pristupačni, kada u tržnim centrima nije bilo toaleta pristupačnih za kolica, kada zasigurno nije bilo tumača za znakovni jezik, ili natpisa ili Brajevog pisma ili druge vrste podrške. Te stvari su se promenile i inspirisale svet.

Onesposobljene osobe širom sveta žele da imaju zakone koje imamo mi. I žele da se ti zakoni primenjuju. Takođe, vidimo da postoji nešto što se zove Konvencija o pravima osoba sa invaliditetom. To je ugovor usvojen 2006.godine. Slavimo desetu godišnjicu od usvajanja. Više od 156 država pridružilo se ovom sporazumu. To je prvi međunarodni ugovor o ljudskim pravima koji je fokusiran isključivo na onesposobljene osobe.

Ali sa žaljenjem moram da kažem da naš Senat nije preporučio našem predsedniku da ratifikuje ugovor. Potpisali smo ga 2009. godine, ali nije pravosnažan bez ratifikacije. A Predsednik – ne  može da ratifikuje ugovor bez saglasnosti Senata. Uvereni smo da naš Senat treba da radi svoj posao, da mora da nam omogući, nama kao Amerikancima/kama, ne samo podršku onesposobljenim osobama, već da i vladama širom sveta da primer za to. Ali, jednako je važno da onesposobljene osobe imaju jednake mogućnosti da putuju, studiraju i rade u inostranstvu kao i bilo ko drugi u našoj zemlji.

A sve dok većina zemalja ne bude imala iste zakone kao mi i dok ih ne bude primenjivala, mogućnosti za onemogućene osobe su ograničene. Mnogo je toga što još treba da uradimo u Sjedinjenim državama. A zakoni poput ovog bi mnogo doprineli tom napredku.

Diskriminaciju prepoznam kada je vidim. A vidim je svakog dana, i ovde u Americi i kada putujem u inostranstvo. Stalno se sastajem sa onemogućenim ženama. One mi pričaju o tome kako su trpele nasilje i silovanje i o tome kako, u mnogim slučajevima, to nasilje dolazi od članova/ica porodice i ljudi koji bi ustvari mogli da rade za njih. Vrlo često ti slučajevi ostaju nerešeni.

Upoznajem albino ljude u zemljama u kojima se plaše za svoj život. Zato što u nekim zemljama, ljudi veruju da su njihove kosti magične. Upoznajem onemogućene osobe kojima je ponuđen posao samo zbog birokratije, samo zato što žive u zemljama gde postoje kvote. Kako bi izbegli plaćanje kazne, zaposliće vas, a onda će vam reći da ne morate da dolazite na posao, pošto im ustvari ne trebate u preduzeću.

Posetila sam ustanove u kojima je smrad urina toliko jak da vas odvrati od ulaska čak i pre nego što otvorite vrata svog vozila, a onda se nađete u ustanovama u kojima bi ljudi trebalo da žive u zajednici, da imaju odgovarajuću podršku, a vidite skoro potpuno gole ljude, ljude koji su na lekovima, ljude koji žive u očaju. To su neke od stvari na kojima bi Amerika trebalo da poradi kako bi ih ispravila.

Diskriminaciju prepoznamo kada je vidimo, a moramo zajedno da se borimo protiv nje. Šta je to što zajedno možemo da radimo? Pozivam sve vas da prepoznate da je onemogućenost porodica kojoj se možete pridružiti u bilo kom trenutku svog života. Koliko vas je nekad slomilo nogu ili ruku? Volela bih, da kada danas odete odavde, možda napišete par rečenica o tome kakav vam je bio taj period života.

Zato što često čujem od ljudi, znate, ja to ne bih mogao. Ja to ne bih mogao/mogla. Ljudi drugačije razgovaraju sa mnom. Ponašaju se drugačije prema meni. I to je ono što ja i što drugi onemogućeni ljudi vide.

Postoji oko milijardu osoba sa oštećenjima. Toliko stanovnika ima Kina. Ali mi, vi u ovoj prostoriji, mi možemo nešto promeniti. Zajedno možemo zastupati pravdu. Zajedno možemo doprineti da se svet promeni. Hvala vam. Moram da uhvatim autobus.

[APLAUZ]

Preuzeto sa: //www.humanrights.gov/dyn/12/tedx-talk-stronger-together-advancing-the-rights-of-people-with-disabilities/ 19. Januara 2017.

Prevod: Dragana Marković, Centar ŽIVETI USPRAVNO

Pored pisane verzije govora, predstavljamo Vam i originalnu verziju sa YouTube-a: