Brisel, 14. septembra 2022.

Od 26. do 28. septembra 2022. Evropska mreža za samostalni život – ENIL održaće svoju 10. Vožnju za slobodu (Freedom Drive) u Briselu. Freedom Drive  je jedna od ključnih kampanja ENIL-a – održava se svake dve godine od 2003. godine.

ENIL je evropska mreža osoba s invaliditetom. Za nas samostalni život predstavlja proces osnaživanja i emancipacije, koji omogućava jednake mogućnosti, prava i puno učešće u svim aspektima društva. Zalažemo se za potpuno uklanjanje svih barijera koje ograničavaju uključivanje osoba sa invaliditetom u zajednicu. Jedan  od naših glavnih ciljeva jeste primena  Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom (UNCRPD) u Evropskoj uniji. UNCRPD promoviše puno učešće,  samostalan život i deinstitucionalizaciju. Evropska unija i svih 27 država članica ratifikovale su UNCRPD. U EU je Konvencija stupila na snagu januara 2011. godine.

Za ovu  Freedom Drive 2022,  ENIL je sastavio sledeće zahteve za Evropsku uniju, njene države članice i druge evropske zemlje. Zahtevi Vožnje za slobodu dostupni su za preuzimanje  u formatu PDF ovde  i  vord ovde.

I. Poboljšati pristup personalnoj asistenciji

Član 19 Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (UNCRPD)  navodi da sve osobe sa invaliditetom imaju „jednako pravo […] da žive u zajednici, da imaju jednak izbor kao drugi“. To ne znači da  osobe sa invaliditetom  moraju da žive same i bez podrške. U skladu sa članom 19. stav (b), „osobe sa invaliditetom [moraju] imati pristup nizu usluga podrške u kući, rezidencijalnih i drugih usluga za pružanje podrške od strane zajednice, uključujući personalnu asistenciju“.

Da bi zatvorile institucije, vlade moraju da povećaju pristup osoba sa invaliditetom uslugama u zajednici, posebno personalnoj asistenciji (PA). Sve usluge moraju biti vođene po modelu invalidnosti zasnovanom na ljudskim pravima. Opšti komentar br. 5 definiše PA kao „ličnu “ kao podrška drugoj osobi koja njome upravlja“.   Personalni asistenti/kinje (PA)  pružaju podršku osobama sa invaliditetom jedan na jedan, omogućavajući im pristup istim mogućnostima koje imaju osobe koje nisu osobe sa invaliditetom [1]. U nekim evropskim zemljama, pesonalna asistencija dostupna je osobama sa invaliditetom od osamdesetih godina prošlog veka. Prvi zakon o personalnoj asistenciji uveden je u Švedskoj 1994. godine. Danas 25 zemalja članica Evropske unije  ima sheme personalne asistencije. Prema onima koji koriste personalnu asistenciju, ove sheme su loše dizajnirane i ne postupa u potpunosti po njima. [2] S boljim pristupom personalnoj asistenciji, više osoba sa invaliditetom moglo bi da napusti institucije i ne bi trpelo zloupotrebu ljudskih prava koja se dešava na ovim mestima. Neke zemlje ne mogu da odgovore na sve veću potražnju osoba sa invaliditetom za pesonalnom asistencijom među. Na primer, broj korisnika PA u Sloveniji povećan je za 44% u periodu od 2020. do 2021. godine. U Belgiji postoji lista čekanja do 23 godine da bi se dobio lični budžet za angažovanje pesonalnih asistenata/kinja. Da bi bile u skladu s Konvencijom, sheme persopnalne asistencije moraju omogućiti osobama sa invaliditetom da izaberu svog asistenta/kinju, da odluče šta će, kada, gde i kako raditi. Takođe, osobe sa invaliditetom treba da dobijaju sredstva na svoje račune u vidu ličnog budžeta.   Ključni  elementi  dobrog modela PA dobro su istraženi. [3] Personalna asistencija je ključni alat za samostalni život za mnoge osobe sa invaliditetom, uključujući i osobe sa smanjenim intelektuslnim sposobnostima. Osobe sa invaliditetom kojima je potrebna personala asistencija moraju imati podršku u donošenju odluka ako im je potrebna. Finansiranje personalne asistencije mora biti fleksibilno, tako da ljudi mogu da zadrže svoje asistente/kinje prilikom preseljenja u drugi region ili drugu zemlju. Takođe bi trebalo da imaju mogućnost da se žale na ishod svog zahteva ili procene potreba za uslugom, tako da odluke o radnom vremenu PA mogu biti pravno osporene ako je to potrebno.

Da bi se poboljšao pristup personalnoj asistenciji, preporučujemo sledeće:

1. Savet EU i Evropski parlament treba da usvoje preporuku o personalnoj asistenciji. Ova preporuka treba da:

• Obezbedi da EU obezbedi adekvatna sredstva za sheme personalne asistencije koje su u skladu s Konvencijom i preporučiti državama članicama da učine isto.
• Odredi pravne preduslove potrebne za dobar model personalne asistencije.
• Promoviše pristup personalnoj asistenciji osobama sa invaliditetom koje se sele u druge zemlje EU, kako bi se osiguralo da sve osobe sa invaliditetom mogu da žive, rade i studiraju širom EU ako to žele.

2.Evropski parlament treba da usvoji „izveštaj na sopstvenu inicijativu“, koji će predložiti da Savet i Parlament usvoje preporuku o personalnoj asistenciji.

 3.Evropska komisija treba da definiše personalnu asistenciju kao ključnu uslugu u zajednici za osobe sa invaliditetom u svim propisima relevantnim za finansiranje EU.

4.Evropska komisija treba da promoviše personalnu asistenciju kroz sve dostupne kanale na evropskom i nacionalnom nivou, na primer kroz Evropski semestar.

5.Evropska komisija treba da obezbedi da se personalna asistencija pruža u skladu sa Konvencijom tako što će pratiti projekte koje finansira.

II.Kraj institucionalizacije osoba sa invaliditetom

Član 19. Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (UNCRPD)  „priznaje jednako pravo svih osoba sa invaliditetom da žive u zajednici i da imaju jednak izbor kao drugi “.
Postoje dokazi da se broj osoba sa invaliditetom koje žive u institucijama unutar EU nije smanjio između 2007.  i 2020. godine. [6] Osobe sa invaliditetom širom Evrope smatraju da se član 19 ne primenjuje dovoljno dobro. Postoji zabrinutost da nijedna zemlja nije spremna da u potpunosti sprovedi Konvenciju.U skladu sa  Opštim komentarom br. 5, sve zemlje koje su ratifikovale treba da „usvoje jasne i ciljane strategije za deinstitucionalizaciju“.Strategije ili planovi delovanja za deinstitucionalizaciju treba da sadrže „specifične vremenske okvire i adekvatne budžete,  kako bi se eliminisali svi oblici izo lacije , segregacije i institucionalizacije osoba sa invaliditetom“. Trenutno je  13 od 27 zemalja EU usvojilo strategije deinstitucionalizacije. [7]

U svih 13 zemalja EU, osobe sa invaliditetom misle da njihova strategija deinstitucionalizacije nije dovoljno dobra. Strategije koje su usvojile vlade često su previše komplikovane i nije jasno kako će se deinstitucionalizacija odvijati – strategije koje su usvojile Litvanija  i  Poljska  dobar su primer za to. [8]Trenutno nema informacija na nivou EU i na nacionalnom nivou o tome koliko osoba sa invaliditetom živi u institucijama – to uključuje domove za starije osobe, psihijatrijske bolnice, male domske/kućne zajednice, objektima za socijalno zrinjavanje i  ustanove za decu. Bez ovih informacija, postoji mogućnost da neće biti zatvorene sve institucije.

U cilju okončanja institucionalizacije svih osoba sa invaliditetom, preporučujemo sledeće:

1. Evropska unija i sve države članice treba da usvoje strategije i planove akcija za deinstitucionalizaciju. Na primer, Evropska unija trebalo bi da usvoji preporuku Saveta, a Evropski parlament samoinicijativni izveštaj o deinstitucionalizaciji.
2. Strategije ili planovi deinstitucionalizacije treba da budu pravno obavezujući i u skladu s Konvencijom i Opštim komentarom br. 5 . One bi trebalo da obuhvataju, između ostalog, specifične vremenske okvire i adekvatne budžete, a trebalo bi da budu napisane zajedno s osobama sa invaliditetom i njihovim organizacijama.
3. Strategije deinstitucionalizacije treba da se zasnivaju na globalnim „Smernicama za deinstitucionalizaciju, uključujući reagovanje u vanrednim situacijama“ [9], koje će Odbor za prava osoba sa invaliditetom usvojiti u septembru 2022. godine.
4. Evropska unija treba da prikupi informacije o broju osoba sa invaliditetom koje žive u ustanovama – uključujući domove za starije osobe, psihijatrijske bolnice, male domske/kućne zajednice, objektima za socijalno zbrinjavanje i ustanove za smeštaj dece. Ovo bi trebalo prikupljati i na nivou država članica i na nivou EU.

III. Koristite fondove EU za podršku i usluge u zajednici

Opšti komentar br. 5 navodi da „ne treba graditi nove ustanove za trajni smeštaj i da postojeće ustanove za zbrinavanje ne treba obnavljati izuzwv najhitnijih mera“. Pored toga, „države potpisnice treba da obezbede da se javna ili privatna sredstva ne troše na održavanje, renoviranje, uspostavljanje, izgradnju ili stvaranje bilo kog oblika institucija ili institucionalizacije“

U skladu sa članom 17. Ugovora EU,  Evropska komisija mora „nadgledati primenu prava Уније“. Konvencija је део pravnog sistema EU. Pored toga, u propisima o korišćenju fondova EU [10] navodi se da države članice treba da „poštuju obaveze utvrđene“ u Konvenciji i da fondovi „ne bi trebalo da podržavaju akcije koje doprinose bilo kom obliku segregacije ili isključenja“. Komitet UN za praćenje sprovođenja Konvencije takođe je  preporučio EU  „da pojača praćenje korišćenja evropskih strukturnih i investicionih fondova“, kako bi se „osiguralo da se oni koriste isključivo za razvoj usluga podrške osobama sa invaliditetom u lokalnim zajednicama,  a ne za ponovni razvoj ili proširenje institucija“.  [11]

Postoje brojni dokazi  iz  različitih izvora  da EU još uvek  ulaže značajna finansijska sredstva  u institucije. [12]Takve investicije odlažu širenje usluga za osobe sa invaliditetom u zajednici održavanjem institucija. U izveštaju ombudsmana EU iz aprila 2022. godine zaključeno je da bi „Komisija mogla da preduzme korake za poboljšanje praćenja aktivnosti koje finansiraju Evropski sstrukturalni investicini fondovi (ESI) i da bi trebalo da zauzme proaktivniji pristup sprovođenju“. Prema rečima ombudsmana, Komisija mora da interveniše ako sazna da projekat nije u skladu s Konvencijom i propisima za korišćenje EU fondova. Evropska komisija trenutno nije voljna da  pokrene postupke za kršenje prava  kada se grade nove institucije. [13]Ombudsman je preporučio da „Komisija treba da zauzme proaktivniji pristup sprovođenju, uključujući i postupke za kršenje, posebno kada se pojavi zabrinutost da su aktivnosti koje finansira ESI u suprotnosti sa obavezom promovisanja deinstitucionalizacije.“

Da bi se osiguralo da se fondovi EU u potpunosti koriste u skladu s Konvencijom, preporučujemo sledeće:

1. Evropska komisija treba da koristi sve instrumente kojima raspolaže kako bi sprovela zabranu ulaganja sredstava EU u sve vidove institucionalnog zbrinjavanja. U tom cilju mora pažljivo pratiti nacionalne planove potrošnje i eliminisati sve oblike potrošnje na institucije iz programa na nacionalnom i evropskom nivou. Komisija treba da interveniše i da zaustavi sve tekuće projekte koji ne promovišu deinstitucionalizaciju. Molimo Evropsku komisiju da u potpunosti sprovodi listu preporuka koje su razvili ombudsman EU i Komitet za prava osoba sa invaliditetom.
2. EU mora da prekine sa svim ulaganjima u ustanove i uplatama njima. U tu svrhu, propisi koji regulišu korišćenje sredstava EU treba da budu izrađeni tako da sadrže jasnu zabranu trošenja na institucije svih veličina uključujući male domske zajednice. Tražimo od Evropskog parlamenta da sačini izveštaj na sopstvenu inicijativu o tome kako se to može postići.
3. EU mora da obezbedi adekvatne resurse za finansiranje i proširenje usluga i podrške za osobe sa invaliditetom. Sredstva EU takođe treba koristiti za pružanje usluga u zajednici, kao i za stanovanje, pristupačno i prilagodljivo za svaku osobu sa invaliditetom.

IV.Smanjiti jaz u zapošljavanju osoba sa invaliditetom

Član 27 Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima osoba sa invaliditetom (UNCRPD)  kaže da „države potpisnice priznaju pravo osoba sa invaliditetom da rade na ravnopravnoj osnovi s drugima […] Države ugovornice čuvaju i promovišu pravo na rad”. Član 19. Konvencije priznaje „jednaka prava svih osoba sa invaliditetom da žive u zajednici, i da imaju jednak izbor kao drugi, i preduzima efikasne i odgovarajuće mere kako bi se osobama sa invaliditetom olakšalo potpuno uživanje ovog prava“. Prema Opštem komentaru br. 5, samostalan život znači da osobe sa invaliditetom imaju izbor i kontrolu nad svojim životima. Dodaje se: „Lična autonomija i samoodređenje od suštinskog su značaja  za samostalni život, uključujući pristup […] pristojnom zapošljavanju“.

Postoji veliki jaz u zapošljavanju osoba sa invaliditetom u svim zemljama EU. To znači da je mnogo manje verovatno da će osobe sa invaliditetom biti nezaposlene u poređenju sa osobama koje nisu osobe sa invaliditetom. U celoj EU zaposleno je 50,6 odsto osoba sa invaliditetom, u poređenju sa 74,8 odsto osoba koje nisu osobe sa invaliditetom. Za osobe sa određenim oštećenjima situacija može biti još gora. Među 30 miliona slepih osoba, stopa nezaposlenosti iznosi 75 odsto. Među autističnim osobama, samo je njih 10% zaposleno. [14] Prema istraživanju ENIL-ovo Istraživanju o samostalnm životu (Independent Living Survey) iz 2020. godine, 96% osoba sa invaliditetom i njihovih organizacija smatra da je pristup tržištu rada ili neadekvatan ili zahteva poboljšanje. Empirijski dokazi  potvrđuju  da zaštitne radionice nisu dobra prelazna mera za redovno zapošljavanje. Aktivne politike tržišta rada koje koriste zaštitni vid zaposlenja zapravo smanjuju verovatnoću osoba sa invaliditetom da nađu posao na otvorenom tržištu rada. Time se povećava  jaz u zapošljavanju osoba sa invaliditetom. S druge strane, dobar zakon o  zaposlenju povećava mogućnosti zapošljavanja osoba sa invaliditetom.   [15]

Da bi se smanjio jaz u zapošljavanju osoba sa invaliditetom, preporučujemo sledeće:

1. Prekinuti aktivne politike tržišta rada zasnovane na zaštitnom vidu zaposlenja. Zaštitne radionice moraju biti zatvorene i ne bi trebalo da imaju koristi od finansiraanja sredstvima EU.
2. Revidirati Direktivu o jednakosti prilikom zapošljavanja [16], kako bi se uskladila s Konvencijom. Na primer, Direktiva treba da sadrži jasne definicije i smernice o direktnoj i indirektnoj diskriminaciji, kao i razumnu prilagodbu. Novom direktivom treba precizirati mere u slučaju neusaglašenosti i zahtevati donošenje pozitivnih mera.
3. Evropska komisija treba da poboljša sprovođenje Direktive o jednakosti prilikom zapošljavanja pokretanjem postupaka za utvrđivanje povreda u slučaju neusaglašenosti. Pored toga, Evropska uprava za rad (ELA) treba da sarađuje sa nacionalnim inspektoratima rada kako bi podstakla ek-ante istrage o primeni Direktive; ili bi trebalo da bude u mogućnosti da sama vrši takvu inspekciju.

[1] ENIL 2022b, //enil.eu/wp-content/uploads/2022/06/Comparison-between-PA-and-CW_final_ENIL.docx

[2] ENIL 2020, //enil.eu/wp-content/uploads/2022/03/IL-Survey_Summary-report_Dec2020.pdf

[3] Mladenov 2019, //www.tandfonline.com/doi/full/10.1080/09687599.2019.1621740

[4] See UNCRPD, art. 19, //www.un.org/development/desa/disabilities/convention-on-the-rights-of-persons-with-disabilities.html

[5] See General Comment no 5, //www.ohchr.org/en/documents/general-comments-and-recommendations/general-comment-no5-article-19-right-live

[6] Comp. Beadle-Brown & Co. 2007, //research.kent.ac.uk/tizard/2019/06/11/deinstitutionalisation-and-community-living-outcomes-and-costs/, and Siska & Co. 2020, //deinstitutionalisationdotcom.files.wordpress.com/2020/05/eeg-di-report-2020-1.pdf

[7] ENIL 2020, //enil.eu/wp-content/uploads/2022/03/IL-Survey_Summary-report_Dec2020.pdf

[8] Comp. Lithuania 2014, //socmin.lrv.lt/uploads/socmin/documents/files/pdf/9950_a1-83order.pdf, and Poland 2021, file:///C:/Users/flori/Downloads/Strategia_rozwoju_us%C5%82ug_spo%C5%82ecznych.pdf

[9] CRPD Committee 2022, //www.ohchr.org/en/treaty-bodies/crpd/regional-consultations-and-guidelines-deinstitutionalisation-article-19

[10] Regulation (EU) 2021/1060 of the European Parliament and of the Council of June 2021 (Common Provisions Regulation)

[11] CRPD 2015, //documents-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/GEN/G15/226/55/PDF/G1522655.pdf?OpenElement

[12] Comp. ENIL 2022a, //enil.eu/wp-content/uploads/2022/06/ENIL-UNCRPD-shadow-report.docx, Sanden 2020, //socialeurope.eu/disability-eu-funding-of-institutions-barely-legal, and European Ombudsman 2022, //www.ombudsman.europa.eu/en/decision/en/155353

[13] European Commission 2017, //eur-lex.europa.eu/legal-content/EN/TXT/HTML/?uri=CELEX:52017XC0119(01)&from=EN

[14] Langensiepen 2021, //www.europarl.europa.eu/doceo/document/A-9-2021-0014_EN.html

[15] Zwan & Co. 2021, //journals.sagepub.com/doi/full/10.1177/09589287211002435

[16] Council Directive 200/78/EC

Ovde možete videti original.