Osobe koje imaju različita trajna urođena ili stečena oštećenja, smanjenje ili odsustvo neke sposobnost, hronična, progresivna, retka fizička i duševna oboljenja u susretu sa društvenom sredinom suočavaju se s različitim vidovima onemogućavanja, uskraćivanja, onespodobljavanja ometanja čemu je osnovni uzrok uverenje da je imati nešto od navedenog nepoželjna karakteristika i iskustvo za samu osobu i za društo u celini. Da nije tako jednako bismo se radovali/le rođenju svakog deteta, a sticanje oštećenja ili gubitak neke sposobnsti, bllo da je reč o našim sposobnostima ili sposobnostima drugih ljudi, tretirali bismo samo kao ljudsko iskustvo koje u nekom trenutku svako u određenom delu doživi i stvarali bismo sve u odnodu na promenjivost ljudskog iskustva, tehnologija ga delom jedina prati, ali je većina sredstava bilo za opštu bilo za pojedinaču upotrebu preskupa, a personalna asistencija, prevod, lako čitljiv format, odlučvanje uz podršku bilo bi prrvo i osnovno u šta bismo zbog sebe danasi li sutra, ne zbog drugih ulagali, da znamo da bude li se išta u delu koji se tiče sposobnosti imamo izbor među više jednako dobrih opcija u čijoj je osnovi poštovanje ljudske raznolikosti, promenjivosti identiteta, stepena sposobnosri i načina na koji radimo tokom života.
Ujedinjene nacije su 1992. godine 3. decembar proglasile Međunarodnim danom osoba sa invalidditetom (onmogućavanih osoba) na desetogodišnjicu od usvajanja Svetskog plana akcija koje se odnose na osobe sa invaliditetom. UN i deo svetskog pokreta za ljudska prava ovaj dan obeležavaju tako što informišu i podsećaju na to šta je u vezi sa stvaranjem uslova za ravnopravnost i puno društveno učešće 16% svetskog stanovništva urađeno (podatak o postotku je UN-ov). Tih 16% stanovnika sveta čine raznovrsnu grupu koju identitetski povezuje iskustvo onemogućavanosti u različitim aspektima života, takođe raznovrsno.
Ove godine ga obeležavaju s temom Jačanje liderstva osoba sa invaliditetom (onemogućavanih osoba) za inkluzivnu i održivu budućnost
Izaovno je u sadašnjim globalnim i ovdašnim prilikama govoriti o uključenosti i budućnosti, a da to ne bude uz alarm da je da bismo bilo kome garantovali ikakvu budućnost nužno da prestanemo jedni druge da onemogućavamo o čemu god da se radi.
Međusobno onemogućavanje postalo je opšte, u Srbiji je ono sada toliko prisutno da ljudi u cilju samozaštite sami sebi ograničavaju kretanje. U prilikama, koje nisu vanredne, poput trenutnih, za deo svetskog stanovništva ostatka nesvesno, urođenim ili stečenim odnosom prema zdravllju i bolesti, pravu na samopredeljenje o svemu što se osobe lično tiče, i uverenja o tome ko (treba da) ima društvenu moć i kako se ona deli konstantno se stvaraju neprilike bez obzira na to kakve su opšte društvene okolnosti ili se neprilike međusobno, intergrupno ili međugrupno stvaraju.
Danas svedočimo međusobnom onemogućavanju i isključivanju u svim segmentima, ugrožavanju fizičkog mentaliteta i jedni drugima svime što radimo ugrožavamo mentalno zdravlje. Nakon 35 godina neusmeravanja na stvaranje uslova koji će garantovati trajni mir i sigurnost teško ko može za sebe da kaže da nema fizičke i/ili mentalne posledice usled neizvesnosti u kojoj svi živimo. Umesto podsticanja lične samostalnosti (uz asistenciju i podršku u odlučivanju, kome su potrebne) i međusobnog povezivanja, deo ljudi svesno većinu drugih drži u uslovima zavisnosti, ograničava se sve što je moguće jer nemamo ravnopravan pristup zajedničkim dobrima, koja manji deo ljudi bezrezervno iskorištava, iskorištavajući pritom druge ljude i fizički, psihički i uzimsjući od njiih i ono što im je potrebno za osnovno. U ovakvoj atmosferi ugovori i dogovori koje su UN usvojile mogu da (p)ostanu samo trag o tome da su ljudi izmređu 1944. i 2024. popisali sve sa čim su su u ovom i prethodnom veku i pre njih suočili i oko čega su se dogovoril da je zabranjeno, za one koji će eventualno sutra znati šta s tim da urade, na bazi vlastitog iskustva, da bi međusobno uključivanje i uključenost svih postala minimlni standard i stvarni preduslov razvoju društva.
Izazovno je u posledjih 35 godina, posebno u poslednjih 5, pominjati ljudska prava bez zadrške imajući u vidu šta ljudi svesno jedni drugima širom sveta rade. U dobrom delu sveta stanje ne.mira/nemira normalizovano je. S druge strane, ukoliko se usmerimo na punu primenu svega što je u ovom razdoblju pokrenutro, urađeno i stvoreno u clju izjednačavanja mogućnosti i stvaranja uslova za ravnopravnost svih i ukoliko se taj posao podeli od vrtića do vršnjačkih grupa nakon što neko završi svoj radni vek, možda ćemo moći da doprinesmo međusobnoj uključivosti kao budućem minimlnom standardu i preduslovu stvarog društvenog sazrevanja. Sada u stvarnosti imamo samo fragmente njenih temelja, čiju je održivost deo ljudi platio zdravljem, ranom smrću ili promenjenim uslovima i nadu da će, polazeći od vlastitog iskustva, uzimajući te fragmente u obzir, u budućnosti ljudi biti svesni toga šta su zapravo jedni drugima.