Zabrinjava uvođenje usluge male domske zajednice u Pravilnik o uslugama socijalne zaštite 17.7.2026. i sve drugo što je izmenjeno na način da se iz teksta iščitava da se nije pošlo od principa ništa o nama bez nas i da su nepotrebno umesto jedne, zbog unutargrupne socijalne distance, stvorene dve usluge istog sadržaja, ćija će posledica biti dodatno razdvajanje i izolacija već razdvojenih ljudi, a ako isti pružalac bude odluči da licencira i uslugu personalna asistencija i njen dervat s istim opisom posla nazvan inkluzivni asistent, moraće da ima 2 odvojene kancelarije i 2 stručna radnika/ce na 1 do 50 korisnika/ca. Uz to, pošto je po izmenama nanenjena svima i kontinurano kao prva usluga za samostaoni život u izmenama Pravilnika navedeno je stanovanje uz podršku, u kome takođe neko drugi, a ne same osobe koje ga koriste, odlučuju o pravilima.
Jedino je dobro definisano ko može biti osoba od poverenja u donošenju odluka o korišćenju pravaiu oblasti socijalne zaštite, što je začetak šireg uvođenja podrške u donošenju odluka (i to su jedine novodefinisabe odredbe koje odišu životom),
Devetog marta poslala sam e-poštom sledežu reakciju Sektoru za socijalnu zaštitu Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Nacionalnoj organizaciji iasoba sa invaliditetom, Inicijativi za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbije (MDRI-S) i Udeuženju za pomoć oaobam s autizmom Beograd
Poštovani/e,
Prekjuče je, sticajem okolnosti, pošto Centar od maja 2022 organizuje uslugu personalne asistencije i podršku u donošenju odluka 1 mladoj slikarki s Daunovim sindromom i od oktobra 2024. atuističnm studentu sada druge godine na dvema visokoškolskim ustanovama u BG, stigla onformacija da je preliminarno od strane uže radne grupe kojom koordimira Nacionalma organizacija osoba sa invaliditetom:
*Predlog standarda za novu uslugu INKLUZIVNI ASISTENT*
(preuzeto sa NOOIS-a [skraćenica za Nacionalna organizija osoba sa invaliditetom Srbije])
„Nakon samo tri sastanka u NOOIS-u, koji je koordinirao radom uze Radne grupe za razvoj nove usluge za samostalni zivot osoba sa intelektualnim invaliditetom, danas je uradjen konacan predlog teksta. Usaglasen predlog bice dostavljen Radnoj grupi za izmene i dopune Pravilnika o blizim uslovima i standardima za pruzanje usluga socijalne zastite koju je formiralo Ministarstvo za rad, zaposljavanje, boracka i socijalna pitanja, Sektor za socijalnu zastitu.
Ocekuje se da ce Radna grupa u sirem sastavu u sto kracem roku razmotriti i usvojiti ovaj predlog, imajuci u vidu da su u njegovoj izradi ucestvovali predstavnici svih zainteresovanih strana – roditeljskih udruzenja i sami roditelji, predstavnici krovne organizacije, pruzalaca usluga, eksperti iz oblasti socijalne zastite i resornog Ministarstva. Ocekivano usvajanje izmena i dopuna ovog Pravilnika predstavljace ogroman iskorak u zastiti ljudskih prava i vecoj ravnopravnosti lica sa intelektualnim, mentalnim i visestrukim smetnjama.
Hvala svim ucesnicima ovog procesa na ogromnom doprinosu koji su dali u cilju uvodjenja nove usluge za samostalni zivot odraslih osoba sa intelektualnim invaliditetom u Srbiji.“
Iskorak u zastiti ljudskih prava i većoj ravnopravnosti intelektualno, mentalno i višestruko omogućavanih ometanih osoba desiće se kada se suočimo s intergrupnom diskriminacijom koja je nepromenjena u poslednjih 26 godina i čim se organizacije osoba sa invaliditetom i nadležna tela, uključujući Sektor za socijalnu zaštitu resornog ministarstva, opredele za doslednu i punu primenu Konvencije UN-a o pravima osoba sa invaliditetom i čim svi zajedno svojim radom stvarno počnemo da peimenjujemo opšte komentare Komiteta UN za praćenje sprovođenja Konvencije i pojedinačne upućene R.Srbiji, počev od onih u vezi s pravom ma samostalni život i uključrnost u zajednicu, od toga da individualizovana procena potreba za podrškom treba da bude u fokusu u odnosu na vaźeću procenu stepena i vrste oštećenja do uvođenja opšteg prava na uslugu personalne asistencije (ne asistenta već asistencije) kao opšteg i potencojalnog prava svake osobe kojoj je potrebna za samostalni život uz podršku u odlučivanju o sebi kome je i kad je potrebna. Ova dva vida podrške proistekla su iz iskustva i o tome da treba da budu opšte dostupna saglasni su i međunarodni i evropski pokret za samostalni život i Komitet UN-a.
Tekst predloga terminološki i pristupim više upućuje na stručni odnos nego na iskustveni. Nemoguće je da u Srbiji ne postoji nijedna punoletna osoba s potrebom za podrškom u odlučivanju o sebi koja ne može da govori u svoje ime, priključi pokretu i upozna se s tekovinama međunarodnog pokreta za samostalni život na način da ovde doprinese njihovoj primeni. Za ovu situaciju smatram direktno odgovornim samozastupničke organizacije osoba sa invaliditetom i roditeljske zbog uverenosti da ovde ne može biti kao u ostatku sveta iako je potreba za podrškom svuda ista jer je u pitanju univerzalno ljudsko iskustvo.
Prvo što treba da se uradi jeste promena načina odobravanja dodatka za pomoć i negu drugog lica, povećavanja njenog iznosa da pokrije stvarne potrebe za asistencije jer svega tridesetak lokalnih samouprava finansira uslugu personalne asistencije za manje od 500 odraslih osoba i one koje finansiraju ne finansiraju sve troškove, odnosno rad asistena/kinja ugovara se kao delo ili privremeno-povremeni poslovim bez plaćenih praznika i drugih neradnih dana. Samo u BG i NS cena rada asistenata, ne i ličnih pratilaca deci, donekle prati troškove života. S iznosom do 37.000 din. odrasle osobe koje ostvaruju pravo na osnovni dodatak za pomoć i negu drugog lica, a uz ovaj dodatak nemaju pravo na finansiranje asistencije ni kad je lokalna samouorava finansira, ne mogu da pokriju ni 20 sati asistencije nedeljno. Da bi po ceni rada kojju odobrava Grad NS osoba pokrila 40 sati asistencije nedeljno pi ugovoru o radu, uz zamenu u vreme bolovanja i godišnjeg odmora potrebno je 151.000 din. mesečno ove godine. To je iznos koji bi trebalo da imamo u vidu kao početni za odobravanje garantovanog iznosa za osnovni i uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica, da osnovnu pokrije do 4 sata asistencije dnevno a ostatak do 168 sati nedeljno po razredima, shodno tome koliko je kome potrebno. Iskustvo Centra od 17,5 godina organizovanja asistencije pokazalo je da je većini osoba koje po važećim kriterijumima ostvaruju pravo na finansiranje personalne asistencije minimalno potrebno 60 do 120 sati asistencije. I dodaci za pomoč i negu drugog.lica i eventualni nastavak finansiranja ove usluge od strane lokalnih samouprava na način na koji se sada finansira, trebalo bi ovaj odnos vremena i novca da imaju u vidu.
U odnosu na kriterijume za licenciranje usluge po važećim cenama za 1 osobu koja koristi asistenciju 4l0 sati nedeljno, minimalno je potrebno preko 4 miliona din. godišnje. Godišnja cena smanjuje se na više od 1 korisnika/ce znog deljenih troškova, ali je svejedno izazov i za licenciranig pružaoca i za državni nivo (sada lokalnu sanmoupravu) koja se opredeli (još uvek nije u obavezi) da uvođenjem u svoju odluku o socijalnoj zaštiti finansira ovu uslugu.
Treći izazov je što po odlukama o davanju u zakup javnih prostora većina lokalnih samouprava, pravno lice prostor u javnom vlasništvu po povlašćenim cenama može zakupiti na 2 ili 3 godine, a licenca za pružanje usluge socijalne zaštite dobija se prvo na 5 ili 6 godina i obnavlja se na narednih 6. Za svaku licenciranu uslugu potrebna je zasebna kancelarija i zapišljavanje stručnog radnika/ce takođe za svaku licenciranu uslugu na svakih 50 korisnika/ca. To znači da ukoliko pružalac podnosi zahtev za licencu ili za njenu obnovu, mora da bude vlasnik kancelarija u kojima organizuje usluge ili ako ih je više od 1, u smenama, ili da ima ugovor o njihovom zakupu na minimalno 6-7 godina ili neograničen.
U vezi s ovim predlogom, najbolje bi bilo da se prvo odgovarajućim dodatkom za pomoć i negu drugog lica (ja bih imenovala dodatkom za samostalni život ili za asistrnciju) obezbedi novac da je stvarno imamo bez obzira na to da li ju je lokalna samouorava uvela u svoju odluku o socijalnoj zašti ili nije i da li na njenom području ima licenciranih pružalaca s kapacitetim da ispuni sve navedene kriterijume uz spoznaju unapred da je finansiranje it lokalnog takvo da ga dovodi ili u kršenje radnih prava asistenata/kinja i Zakona o radu ugovaranjem dela za stalnu delatnost ili u dugovanje.
Što se tiče odluke kome će uslugu pružati, licencirani pružalac može se opredeliti, kao što su npr. to uradile 2 zadruge za samostalni život u Stokholmu, koje međusobno sarađuju. To je mnogo bolje rešenje nego da asistencija za 1 bude personalna za druge inkluzivna. Ono što bi se miglo nazvati inkluzivnim, postoji u Hrvatskoj, jeste dodatak za dodatne troškove invalidnosti, koji se takođe odobrava na ime osobe, a koristi ga cela porodica jer zaista ima troškove koje poridice bez čl. s inv. nemaju. A može se transparentno nazvati dodstak za dodatne troškove invalidnosti.
Ja imam oštećenje mozga koje je ostavilo samo fizičke i delom emocionalne posledice. Dovoljno je da se suočim s epilepsijom ili bilo kojim udarom, sindromom ili psihozom, što je za doba u kome živimo svakodnevica, da mi, po ovome što je sada predloženo, zatrebaju oba vida asìstencije ili da izgubim personalnu? Isto važi i u slučaju sticanja fizičkog oštećenja ili gubitka vida u slučaju da nekom bude odobrena samo inkluzivna asistencija? Ako ja iz uloge korisnice nazivam svoju asistentkinju/asistenta inkluzivnim i prihvatim taj naziv, to je izricanje saglasnosti s izdvajanjem. Isti sam odnos, kao lingvistkinja specijalizovana za standardizaciju i normativistiku ovog jezika, imala i u vezi s terminom romski asistent. Lični, personalni, pedagoški, andragoški u redu su jer su opšti. Znači asistent/kinja treba da doprinese mojoj uključenosti u zajednicu, umesto da uz nečiju asistenciju (i podršku u odlučivanju) počnem ili da nastavim da živim samostalno, i da to bude primarna garantovana mera moje uključenosti u zajednicu uz samozastupničke i druge organizacije koje moju porodicu i mene na iskustvenoj osnovi od nastanka oštećenja relevantno informišu o tekovinama međunarodnog pokreta za samostalni život, da u startu znam da imam pravo na izbor svega što me se tiče, i svih ostalih tekovina borbe za prava osoba sa invaliditetom i ljudska prava uopšte.
Idućeg meseca je 20 g. od usvajanja Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, važećeg Zakona o planiranju i izgradnji, 15 godina od usvajanja Zakona o soc. zaštiti. Sva 3 važna za samostalni život. Sledeće nedelje je 54 godìne od osnivanja prvog centra za samostalni život na Berkliju, u decembru je 20 godina od usvajanja Konvencije. Ne znam kako je moguće da ovdašnji pokret za prava osoba sa invaliditetom, na osnovu svega što je do 2014. u zakonodavnom delu urađeno ne može da uporedi ovdašnja sa zakonskim rešenjima Norveške, Švedske, Slovenije (ova 3 su najbolja), ne čuje i ne iščita sve što su ostavili za sobom osnivači pokreta u Ameriici, evropskog, britanskog i novu presudu Ustavnog suda Hrvatske u vezi s opštim pravom na asistenciju umesto konstantnog razdvajanja i doprinnošenja maniru da država mora da se prilagođava onome što ima u ponudi i da međunaridno preuzete obaveze prilagiđava interesima i, u ovom slučaju stavovima, odrđenih grupa čiji bi cilj morao biti dosledna prinena tekovina svih delova pokreta za ljudska prava.
U očekivanju revizije ovog predloga u skladu s čl. 19 Konvencije, srdačno!
mr Milica Mima Ružičić-Nkvković, predsednica
Centar ŽIVETI USPRAVNO
Na ovu reakciju napomenom nadovezala se izvršna direktorka Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom:
Poštovani,
Hvala na podeljenim informacijama o predlogu standarda za novu uslugu „inkluzivni asistent“.
Želela bih da podelim kratku napomenu. U našem kontekstu termin „inkluzivni“ je tokom vremena dobio prilično specifično značenje koje često dovodi do nove kategorizacije i izdvajanja osoba sa invaliditetom. U obrazovanju se, na primer, već ustalila praksa da se deca koja se školuju uz dodatnu podršku ponekad nazivaju „inkluzivnom decom“, što u praksi često postaje samo novi način označavanja dece sa intelektualnim invaliditetom. Postoji bojazan da bi se slično moglo dogoditi i u ovom slučaju.
Istovremeno, čini se da predlog nove usluge otvara šire pitanje pravca u kome razvijamo sistem podrške za samostalni život. Umesto uvođenja novih kategorija usluga, možda je vreme da se razmotri sveobuhvatniji pristup i temeljno preispita postojeći sistem podrške, kako bi on zaista bio zasnovan na pravima osoba sa invaliditetom i principima Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom.
Verujem da je važno da o ovim pitanjima vodimo otvoren i promišljen dijalog pre nego što se naprave dalji koraci u normiranju novih usluga.
Srdačno,
Snežana Lazarević
Izvršna direktorka Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaloiditetom
Izostao je odgov i na ovu napomenu.
U međuvremenu, dok su samozastupničke u SAD u aprilu podsticale prihvatanje autizma, ovde su organizacije roditelja organizovale protesste i akcije za usvajanje Zakona o rodittelju negovatelju, na koji je (i na iizvorni predlo Zakona koji je Skupštini Srbije uputio Pokret slobode i pravde i na tekst Zakona usvojen10. jula 2026. reagovalo nekoliko organizacija, Zbor osoba sa invaliditetom i nekoliko nas s iskustvam istovremene potrebee za podrškom više članova domaćinstva i drugih ljudi tražeći da se umesto uvođenja ovog vida podrške promeni način procene potreba za podrškom, koja neće polasztii od stepena I vrste oštećenja, već od toga šta je osobi, bez obzira na uzrast I vrstu oštećenja potrebno za samostalni život u zajednici uz pokrivanje dodatnih troškova invalidnosti koje porodica ima. Zbog reakcija smo napadani od strane nekolikko majki koje su inicirale, polazeći od zakonskog rešenja u Hrvatskoj, koje ima isti izolativni efekat, da se u Srbiji donese Zakon o roditeljima negovateljima. Novousvojenom zakonu najveći je nedostatak na niz kvantitatiovnih taj što se deca i odrasle osobe kojima je ovaj vid podrške nammenjen ni u jednom segmennru procesa ništa ne pitaju, uključujući to da osoba nema prava da izabere ni to koji će joj od roditelja biti neegovatelj ukoliko živi s oba, na šta je na okruglom stolu o nacrtu ovog zakona u organizaciji Inicijative za socijalnu zaštitu ukazala izvršna direktorka MDRI-S, niti ima parvo da utiće na promenu osobe ukoliko eventualno newko spolja ne utvrdi da je neko u tom odnosu izložen nasilju i zanemarivanju, pa to bude povod eventualnew vanredn e revizije statusa. Mogućnost izloženosti nasilju i zanemarivanju nije ni pomenuta u tekstu zakona
Petog maja, na Evropski dan samostalnog života, Evropska mreža za samostalni život (ENIL) organizovala je konferenciju o poslovnoj sposobnosti i iskustvima odlučivanja uz podršku, koja je alternativa lišenju poslovne sposobnosti, osmišljena tako da osoba koja nema sposobnost samosatnog odlučivanja o sebi izabere osobe kojima veruje da joj u različitim aspektima, umesto 1 staratelja, odnosno zakonskog zastupnika, koga imenuje sud, pružaju potreban nivo podrške u odlučivanju o sebi ssklapanjem radnog odnosa za pružanje ovog vida podrškre po ugovorima predviđenim Zakonom o radu, koji se svakog trenutka, u slučaju bilo kakve životne ili promene u međuspobnim odnosima mogu prekinuti, bez obraćanja centru za socijalni rad I sudu. Isti pristup međunarodni pokret za samostalni život ima u vezi s naćinom angažovanja bilo koje osobe kkoja asdistira u obavljanju svakodnevni aktivnosti. Mogučnost izbora i promene u svakom trenutku bez mršanja instirucija sistema socijalne zaštite ukoliko ih ne traži sama osoba, takvih da novac prati korisnika, da se time omogući osatvarenost bilo kog aspekta života uključujući mobilnost, koja je Zakonom o roditeljima negovateljima onemogućena.
Istog dana kad je održana ova konferencija, Platforma solidarnost i nekoliko polittičćkih aktivista iz Novog Sada podržali su javno inicijativu za usvajanje Zakona o roditeljima neovateljima. U toku javne rasprave, poslanici stranaka opozicije (Pokret slobode i pravde, Pokret slobodnih građana, druge ne navodim jer nemaju reč sloboda u nazivu) imali su opravdane kritike zbog toga što se Nacrt zakona razlikovao od prvobitnog predloga I što se roditeljima koji će steći asatatus negovatelja sužavaju osnovna prava na rad, predviđena cena naknade I dalje porodicu zadržava u siromašrvu, dvočlanim porodicaama zakon ne nudi rešene ako se roditelj-negovatel Rzboli ili umre, nakon smrti deteta roditelj negovatelj posle 6 meseci ostaje bez ikakve podrške, broj ljudi koji će na osnovu restriktivnih kriterijuma ostati bez mogućnosti ikakve podrške jer punoletni korisnici osnovvnog dodatka za pomoć i negu drugog lica, kojih je najviše, nemaju parvo ni na jednu uslugu socijalne zaštite ili povlasticu u smislu kompenzovanja dodatnih troškova invalidnosti, na koje ostvarujemo pravo mi kojima je odobren uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica. Personalna asistencija se kao vid podrške samostalnom životu osoba kojima je potrebna pominje u čl. 19 Konvencije UN-a o pravima osoba sa invaliditetom. Minimum koji bi osoba koja radi u oblasti socijalne zaštite morala znati jeste da je personalna asistencija primarna usluga koju bi država morala da obetbedi jer nju međuunarodni pokret za samostalni život smatra alatom samoopredeljenja i slobode izbora da živimo svoj život onako kako oslućimo da treba samostalno ili uz podršku u odlučivanju ako nam je potrebna. Sve drugo može da postoji kao alternative, a ne kao prostor za ulaganje javnog novca, kome se u leto 2026. namenjuju 2 sistemska dokumenta, čija će primena uticati na živote minimum 30% stanovništva.
Organizacije za samostalni život i samozastupnićke organizacije autističkih osoba u SAD javno su čestitale Mesec ponosa, podržale LGBTI+ osobe, pozivajući na zajedničko delovanje jer su obe društvwene grupe jednako ugrožene tamošđnjim rapidnim redukovanjem izborenih socijalnih prava, počevši od prava na zdravstveno osiguranje, transrodne osobe ugrožene su na razne načine, a pravo na samostalni život uz asistenciju i podrška samostalnom stanovanju ukida se do te mere da ljudima nakon blizu 50 godina pomnovo preti povrat u domove kao jedinu izvesnu opciju. Pokret za samostalni žiuvot SAD pozvao je na intersekcijski pristup ostvarivanju osnovnih prava jer niko od nas nije samo s jednim identitentitetom i da događaji u okviru Meseca ponosa budu pristupsaćni svim učesnicima/ama, Mreža Autistic Self-advocacy na vebinaru krajem jula predstacvvila je sve izvore i resurse koje nmogu da budu od koristi autističnim LGBTI+ osobama. ENIL je u toku proleća imala je raspisan konkurs za članstvo u novom Odboru za intersekcionalnost. Dominantna tema njene vožnje za slobodu 2024 (Freedom Drive) bila je intersekcioonalnost, zada je 1 mlada osoba konkretno navela zašto je u odnosu na seksualnost intersekcijski pristup važćan za autistične osobe. Pre nekoliko dana ENIL je objkavio prvi godišnji izveštaj o sekdualnomm i reprodukzivnom zdravlju i pravima. S druge strane, ovde od aprila do jula imajući u vidu sve što je izrečeno i objavljeno, kako su I zbog čega podržane inicijative roditelja za uređivanje samo 1 aspekta negovateljstva, da smo svedeni na telo, na domsće žibotinje i kućne ljubimce, koje kad govore, poznaju jezik svojih vlasnika i većine ostalih, a jezik (njihovog iskustva, moj je život to pokazao, nauče samo ljudi koji su ih prihvatili ucelo i ne mogu ih zamisliti drukčijima. Imam tu sreću da mogu biti komu nnikacijsaki naga među minimum 5 ljudi među živima. Da nije tako, nisam sigurna kako bih poslednih 4 meseca izdržala pošto se slobodno osećam samo na planu upotrebe jezika. Na svim drugim planovima ovo više nije moja država imajući u vidu to ko je sve i na koji način ispoljio abilizam i druge fobije, a što se odrežava na život na milione nas. Odlučila sam da odselim ćim Centar „Živeti uspravno“ isplati dug koji ima, ne zato što ovde ne može bizi bolje, može čim se individualno opredelimo za beskompromisni doprinos punoj primeni međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima, već zato što život ne čeka, a upotreba ćoveka je na istom nivou na kome je bila 1930-ih, 1940-ih i 1990-ih.
Vibeke Maroj Menstrem, prethodna generalna sekretarka najveće zadruge za samostalni život u Evropi (Uloba), čija posvećenoast radu na tome da personalna asistencija postane opšte pravo svake osobe, za mene predstavlja uzor i minimalni standard napisala je 1. jula:
Osobe sa invaliditetom nisu samo stanovnici Norveške, već i najveća manjina na svetu. Mesec jul je mesec ponosa osoba sa invaliditetom i mi slavimo sa našom zastavom:
(Slika preuzeta sa //www.ameridisability.com/heres-what-the-disability-pride-flag-represents/
Pet pruga u boji se ukršta preko tamnosive osnovne boje zastave. Osnovna boja simbolizuje tugu za ljudima koji su umrli od posledica nasilja, zlostavljanja, samoubistva i bolesti. Pruge u boji predstavljaju:
Crvena pruga: fizički invaliditet.
Zlatna pruga: neurodiverzitet.
Bela pruga: nedijagnostikovani i nevidljivi invaliditet.
Plava pruga: mentalni invaliditet.
Zelena pruga: senzorni invaliditet.
Uloba je deo svetskog pokreta za samostalan život. Pokret ima korene u američkom pokretu za građanska prava i borimo se za pravo na samoopredeljenje, društveno učešće i jednakost.
Originalnu zastavu je 2019. godine napravila autorka En Magil, koja je i sama bila osoba sa invaliditetom. Tada su boje bile u obliku cik-cak linije i oštrije, sada leže poput traka preko tamne pozadine.
Dijagonalne pruge označavaju kako mi, kao osobe sa invaliditetom, moramo da se probijamo kroz društveno stvorene barijere i predrasude.
Zastava doprinosi podizanju svesti i ova zastava je simbol solidarnosti, ponosa i prihvatanja.
Mesec ponosa osoba sa invaliditetom prvi put je uveden u julu 2015. Godine na 25. godišnjicu od usvajanja Zakona o Amerikancima sa invaliditetom (ADA).
ADA je zakon kojim se zabranjuje diskriminacija osoba sa invaliditetom u Americi, a potpisao ga je predsednik Džordž H.V. Buš 26. jula 1990. godine.
Ovaj zakon postao je prekretnica za osobe sa invaliditetom u Americi, a takođe je dobio na velikom značaju i za nas ovde u Norveškoj.
Ovogodišnji slogan je: Svet postaje bolji sa nama!
Dodala bih i to da je ADA uticao na to da nekoliiko zemalja Severne i Zapadne Evrope, Australija usvoje svoje zakone. i na tekst Konvwncije UN-a o pravima osoba sa invaliditetom i dokumenata UN-a, koji su joj prethodili i koji su prethodili UN-ovoj dekadi osoba sa invaliditetom 1993-2002.
Imala sam prilike u novembru 2013, s dvoje kolega iz Novosadske novinarske škole i Centra “Živeti uspravno” na 1 skupu u Stejt departmentu gledam dokumrntarac „Životi vredni življenja“ iz 2011, koji prati razvoj pokreta za građanska prava osoba sa invaliditetom 1945-1990. Završne rečenice filma izgovorio je i Džastin Dart mlađi, 2009, jedan od aktivista/kinja širom SAD-a, koji su dali sve od sebe da se usvoji Zakon o Amerikancima sa invaliditetom. Setim ih se svako malo, nsaročito u poslednje 2 godine. Glase:
Mislim da je budućnost revolucija koja pruža mogućnost svakom ljudskom biću shodno onome što nosimo u sebi. I mislim da je to sledeći korak koji je neophodan za čovečanstvo da bi se prešlo s poslednjih etapa varvarizma u zlatno doba nauke i demokratije. Nećemo imati nauku i demokratiju dok svaka osoba ne iskoristi sve mogućnosti koje joj je Bog dao. I to se neće desiti slučajno. Dogodiće se kad mi učinimo sve da se to dogodi.
Ovdašnji Zakon o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom, koji se najvećim delom oslanja na tekst Konvenciju UN-a o pravima osoba sa invaliditetom i na čije usvajanje je više namenom nego sadržqajem uticao ADA, usvojen je u aprilu 2006. Poslednji direktor beogradske kancelarije francuske organizacije Handicap International rekaao nam je prilikom dodele sertifikate trenerima za izradu akcionih planova u oblasti invalidnosti u ovdašnjim država koje tadanisu bile u EU da se nada da Srbija zna na šta je obavezuje zakon koji je usvojila. To mi je bilo na pameti kad je Ustavni sud potvrdio ustavnost Zakona o roditeljima negovateljima, u kome se, između ostalog navodi da parvo na status rosditelja negovatelja imaju sani iserasle osobe u pozpunosti zavisne od pomoći drugih. Istog sam se setila i kada sam shvatila tekst odredbi koji se odnose na novouvedenu uslugu inkluzivni asistent bezmalo isti kao tekst odredbi za uslugu personalna asistencija. Razlikuju se samo njihove korisničke grupe i od kada osoba može početi da ih koristi.Dobro je jedino to što je njihov status ravnopravan u smislu da im je dat isti nivo prava. Nije dobro, pre svega, to što je najuticajni deo ovdašnjewg pokreta za samostalni život doprineo ovom neosnovanom razdvajanu podstaknut uverenjem da personalnu asistenciju treba da koriste samo osobe sa sposobnošću samostalnog odlućivanja o sebi i to što je radna grupa za izradu ovog pravilnika ovaj argument nije osporila, kao i to što se nijedno telo u vezi s tim niti u vezi sa usvajanjem Zakona o roditeljima negovateljima nije pošlo od preporuka Komiteta UN-a za praćenje sprovođenja Konvencije UN-a o pravima osoba sa invaliditetom od 23. maja 2016. u vezi s inicijalnim izveštaj države o sprovođenju Konvencije:
Komitet preporučuje da država članica preispita svoje zakonodavstvo, uključujući i procenu invaliditeta i šema podrške, i da ga uskladi sa Konvencijom, uključujući i model invaliditeta zasnovan na ljudskim pravima.
U vezi s primrenom čl 19 – Pravo na samostalni život I ukljućenost u zajednicu Komitet je državi Srbiji preporučio sledeće: Komitet preporučuje državi ugovornici da osigura da se ne ulažu sredstva u nove institucije i da izdvoji resurse kako bi se svim osobama sa invaliditetom omogućilo da žive samostalno i da imaju podršku u zajednici na osnovu sopstvenog izbora i preferencija. Takođe preporučuje uklanjanje prepreka u cilju većeg učešća organizacija osoba sa invaliditetom u razvoju usluga u zajednici, posebno na nivou opština. Država je standardizovanjem malih domskih zajednica deset godina kasnbnije odstupila od ove preporuke, a u mojoj gore citiranoj reakciji na predlog da se uvede usluga inkluzivni asistent možete pročitati od čega još odstupa.
To što je u nazivu usluge asistent, a ne asistencija, takođe nije u redu ni prema asistentima ni prema svrsi usluge.
Ed Roberts, začetnik međunarodnog pokreta za samostalni život govorio je da koliko god želeli da budemo samostalni (independent), izuzetno zavisimo jedni od drugih, odnosno izrazito smo upućeni jedni na deruge (interdependent). Polazeći od toga i sa svim navedenim u vidu, uverena sam u to da će se se situacija (ovde) početi menjati kad shvatimo da je 90% ljudskog iskustva deljeno i da nismo mikrostrva u okeanu već deo svetske zajednice i da sve što (ne) uradimo utiče na sve(t).
Foto: lična arhiva