Abilizam (ableizam) proizlazi iz uverenja da život osobe bez oštećenja vredi više od života osoba sa oštećenjma/smanjenjem ili odsustvom fizičkih/intelektualnih sposobnosti i oboljenjima. U SAD koristi se ovaj pojam. U Velikoj Britaniji pojmom dizabilizam, ukazuje se na posledice uverenja da su osobe sa oštećenjem manje vredne od osoba bez oštećenja, dok sistemski dizabilizam uključuje mere i postupke koje država sprovodi na temelju ovog uverenja. 

Ove mere za rezultat imaju redukovanje osnovnih prava i usluga, izolaciju, nejednake prilike u društvenom životu, sekundarna oštećenja ili oboljenja, veću stopu (rane) smrtnosti uključujući prisilnu kontracepciju, sterilisanje, uskraćivanje terapije koja bi omogućila nesmetan život, štednju na lečenju i rehabilitaciju, prevenciju rađanja nakon prenatalne dijagnostike, eutanaziju, izostanak mera za evakuaciju, sprečavanje, neprepoznavanje i ignorisanje društvenog učinka osoba sa oštećenjima, smanjenje/izostankom sposobnosti, oboljenjima, onememogućavanje i ometanje osobe da se ostvari i ravnopravno sa ostalima učestvuje u društvu. Zato u engleskom jeziku preporučuju upotrebu termina disabled persons – onemogućene/ onemogućavane osobe. 

Bilo da se u javnom govoru opredelimo za izražavanje onemogućenosti kao rezultat nečega što je već nekome urađeno ili onemogućavanosti koja podrazumeva da se onemogućavajući postupci ponavljaju, u oba slučaja izražavamo iskustvo s kojim se osoba s nekim oštećenjem, smanjenjem sposobnosti i oboljenje suočava od momenta kada se otkrije ili ga stekne Sada se globalno češće koristi pojam abilizam (ableizam). 

Bilo da je u fokusu stav o superiornosti života osobe bez oštećenja (abilizam) ili inferiornosti osoba sa oštećenjima (dizabilizam) posledice su iste svuda u svetu.

Autoabilizam ili internalizovani abilizam ukazuje na to da osoba s ličnim iskustvom (može da) deli uverenje da život osobe bez oštećenja vredi više od njenog, odnosno da je nakon sticanja oštećenja ili usled smanjenja/odsustva sposobnosti ili oboljenja da su njen život ona sama (postali) manje vredni. 

Svako od nas se može opredeliti za to da li će jezikom doprinositi ravnopravnosti svih ili zadržavanju dalje preovlađujuće neravnopravnosti i nasilja.

Npr, kad kažemo da je država slepa, gluva ili da su političar/ka ili politika autistični ponavljamo dominantno uverenje da su odsustvo sposobnosti vida i sluha i autizam nepoželjna ljudska iskustva, a ona su osnovne (identitetske) karakteristike dela stanovništva koje ga čini time što jeste, nisu ničiji izbor, svesne odluke i ponašanje da bi ih se na taj način povezivalo. 

Korišćenje reči invalid, sem ukoliko je osoba s ličnim iskustvom svesno ne koristi za samoidentifikaciju, budući da većina smatra da se osoba ne može poistovetiti samo s jednom njenom karakteristikom, naročito ako se upotrebljava s negativnom konotacijom – takođe je ispoljavanje abilizma.

Abilizam je jedna od međusobnih ili internalizovanih fobija koja jednako kao sve ostale uzrokuju ugroženost i marginalizovanost dela stanovništva ka kojima se ispoljavaju.

Kao i druge fobije, sveprisutan je i prenosi i usvaja se vaspitanjem, neretko i obrazovanjem, pa ljudi najčešće nisu svesni da ga ispoljavaju. I kad ga ne ispoljavaju namerno, to ne znači da je opravdan i da ne ostavlja iste posledice kao njegovo svesno ispoljavanje.

Abilizam se ispoljava nizom stereotipa. Mediji i umetnost preslikavaju najdominantniji:

1. osobe s oštećenjima, smanjenim sposobnostima, oboljenjima treba sažaljevati i stoga su predmet dobročinstva i milosrđa,
2. predmet su nasilja ili se nasilno ponašanje same osobe povezuje s tim što ima oštećenje, smanjenje sposobnosti, oboljenje. 
3. Predstavljene su ili se same predstavljaju kao superbogalji ili superheroji, pri čemu se većina postupaka i rezultata koji se kod ljudi bez oštećenja smatraju uobičajenim, ovde tretiraju kao uspeh zbog uloženog napora koji vrlo često nema nikakvih dodirnih tačaka s oštećenjem, već sa uslovima u okruženju koji su uzrokovani ovim stereotipom. Kada osobe s ličnim iskustvom sebe predstavljaju kao super heroje, ta pojava se naziva onesposobljavačkom ili onemogućavačkom pornografijom (disability porn). Sve prisutnija je.  
4. Predstavljaju se kao normalne osobe koje slučajno imaju oštećenja, smanjenje sposobnosti; 
5. U umetničkim delima uvode se u priču ili scenario kao likovi koji treba da doprinesu atmosferi misterioznosti ili znatiželje. 
6. Predmet su ismevanja. 
7. Svoj su najveći i jedini neprijatelj. 
8. Teret su porodice i društva. 
9. Seksualno su abnormalne.
10. Nesposobne su da učestvuju u društvu.  

Ovo su  nalazi prof. Kolina Barnsa s Univerziteta u Lidsu iz 1992, koje sam ja potvrdila analizirajući ovdašnje medije od 2002. do 2014.

Centrovo istraživanje o socijalnoj distanci iz 2003. ukazuje na većinu ovih stavova uz još nekoliko:

1. u ulozi roditelja nisu uspešne kao osobe bez oštećenja; 
2. nesposobne su da privređuju i budu korisni članovi društva; 
3. očekuju privilegije zbog svog oštećenja i pomoć drugih; 
4. ako voze kola, nisu jednako pouzdani i odgovorni vozači kao osobe bez oštećenja;
5. imaju povlaštenu poziciju u našem društvu;  
6. ulagati u školovanje onemogućavanih osoba besmisleno je jer društvo od toga nema nikakve koristi; 
7. ne mogu voditi samostalan život i odgovorno upravljati svojim postupcima.

U doba u kome je bezmalo sve o abilizmu, kao i o drugim fobijama poznato, možemo da napravimo svesni otklon od svih njih i time dostignemo ravnopravnost svih u svakodnevici i svim segmentima javnosti.

U Norveškoj je pre više od 10 godina razvijen gap model (model izostanka), čiji tvorac tvrdi da kada bi sve bilo pristupačno sve usluge jednako dostupne i na raspolaganju svim, onemogućavanost (ovde dominantno koristimo reč invalidnost) nadalje bi izostala, ostala bi oštećenja/smanjenja/odsustvo sposobnosti i njihovi uzročnici kao karakteristike i iskustvo dela ljudi. Stavovi su promenjive prirode ukoliko se države usmere na izjednačavanje mogućnosti i uspostavi ravnopravan odnos prema pravima, obavezama i potrebama svih. 

Njihovoj punoj primeni svaka osoba u obavezi je da doprinese.

Dostupno ljudsko znanje i definisane mere suočavanja sa sistemskim onemogućavanjem i preveniranja međusobnog, uz prilagođavanja lokalnim prilikama, primenjive su svuda i mogu zahvaljujući postojećim mogućnostima izveštavanja i uspostavljenom sistemu pravne zaštite stalno unapređivati. Do nas je pojedinačno da li ćemo i na koji način doprineti tome bez obzira na to da li imamo iskustvo onemogućenosti/onemogućavanosti ili ne. 

Deo samozastupničkog pokreta u V. Britaniji pojmom još uvek neonemogućavane osobe (still non-disaled persons) ukazuje na to da svaka osoba tokom života stekne privremeno ili trajno oštećenje, oboljenje zbog kojih doživi iskustvo onemogućavanja ili usled smanjenja sposobnosti koje je sa starošću neminovno. 

Kako se svuda na svetu abilizam isto ispoljava i prati ga patronat, ugnjetavanje i smrt, samo međusobna razmena iskustva (peer podrška) i međunarodna saradnja menjaju opšte prilike.

Sastavljeno na osnovu rezultata istraživanja koje je tim Centra „Živeti uspravno“ sprovodio od 2003. do 2021, sadržaja knjiga koje je objavio ili preveo sam ili u izdavaštvu s drugima o predstavljanju osoba sa oštećenjima u umetnosti i medijima i u oblasti obrazovanja i prava onemogućavane dece i odraslih.

mr Milica Mima Ružičić-Novković

Preporučujemo Manifest ŠTA JE ABILIZAM? u knjizi BUBBLES OF ABLEISM: A DISABLED WOMAN’S STORY OF LOVE & MOTHERHOOD autorke MARIA R. PALACIOS (Mehurići abilizma: priča onemogućavane žene o ljubavi i materinstvu, 2017) u prevodu Biljane Radusin uz dozvolu autorke.

Možeš i ovo da pročitaš ili čuješ /stela-jang-nisam-vam-ja-inspiracija-hvala-lepo/ i ovo takođe:/april-mesec-podizanja-svesti-o-abilizmu/