Još jedan je Dan ljudskih prava. Sija sunce, barem ovde. Generalna skupština UN-a pre 5 dana osudila je deportovanje dece iz Ukrajine u Rusiju. To što Srbija u 2025. nije glasala za ovu osudu ne čudi s obzirom na to što radi deci i mladima čiji su joj roditelji i deo odnedavno punoletni poreski obveznici/e.
Pre par dana sam na Fejsbuk stranici 3ugao) videla objavu:
„Svi smo ponosni na tezu da Srbi nisu rasisti dok ne otvorimo komentare ispod prelepog srpsko-korejskog para“. (Nikola Ćirić, 7.12.2025.)
U Splitu je, čini mi se, nedavno bio protest protiv stranih radnika. Ovde se u poslednje vreme govori o uvoženju radnika/ca iz drugih zemalja, a Zrenjaninski socijalni forum, Roza i ASTRA i delom druge organizacije rade šta mogu poslednjih nekoliko godina da ukažu na posledice radnog ropstva i trgovine radnicima/ma i iz drugih zemalja i iz Srbije kojim se oduzimaju pasoši dok borave ovde ili im se zabranjuje odlazak u toalet. Sve je više oštećenja, smrtnih ishoda uzrokovano uslovima na radnom mestu. Mentalno zdravlje je svima ugroženo.
Sliku novototvorenog kafića „Zvuci srca“ u Novom Sadu (crveni ulaz, s 1 stepenikom I nazivom na ćirilici, preuzela sam je s Fejsbuka. Vrti po društvenim mrežama u poslednjih nekoliko dana:
Prekjuče sam ovo napisala:
„Pitam se kako će zvučati srca i šta će još zvučati kad ljudi prepoznaju suštinu Opšteg komentara broj 6 Komiteta UN za praćenje sprovođenja Konvencije UN o pravima osoba sa invaliditetom o ravnopravnosti i nediskriminaciji, članova 4 (učešće), 9 (pristupačnost), 12 (jednakost pred zakonom), 19 (samostalni život i uključenost u zajednicu), 24 (obrazovanje) Konvencije i opštih komentara Komiteta u vezi s njihovom primenom i čl. 27 koji se odnosi na pravo na rad?
Ne bih imala ništa protiv ovakvih kafića i bilo čega drugog sa srcem, pčelicama ili svecima u nazivu da su ga otvorili ljudi s ličnim iskustvom, da imaju informacije i iste preduslove da to urade, da se novac, svedočim time 40 godina, ne ulaže u pomaganje i različite pomagače na način da se osobe zbog kojih sve to postoji sve vreme opredmećuju, da imamo minimalnu ekonomsku moć, a ljudi koji nam asistiraju (minimum 5000 njih u ulozi ličnih pratilja/laca/ i asistenata/kinja rade po ugovoru o delu između ostalog i u organizaciji, koja uz podršku lokalnih samouprava otvara kafiće ZVUCI SRCA). I razna se druga slična čuda otvaraju po jednoidentitskom pristupu, kojima upravlja neko drugi i za šta nas niko ne pita.
Ovde je pojam inkluzivnosti izvitoperen i obojen dobročinstvom i karitativnošću. Dokle god to bude tako, stvarnog života neće biti jer to usisava i isisava vreme, novac i postupno uništava volju i želju za životom“.
Pre 2,5 godine koleginica mi je poslala ovu sličicu:
Globalno je upotrebljiva upravo zbog opšte neinformisanosti o tekovinama svih delova pokreta za ljudska prava, i toga čime su su se države obavezale da će ih primenjivati.
Srbija je usvojila zakone o primeni svih međunarodnih sporazuma i opcionih protokola koje je usvojila, što znači da su one obavezujući deo njenog zakonodavstva. Toga jesu svesna nadležna državna tela i organizacije za ljudska prava (slično je i u drugim državama), ali na razne načine domaćim propisima tumače i određuju kako nešto što u određenoj povelji, paktu, konvenciji, rezoluciji ili međunarodnom planu piše treba da se primeni. Moje radno i aktivističko iskustvo u doprinošenju ostvarivanja socijalnih prava i prava na informisanost pokazuje da državni službenici/e ne poznaju tekovine pokreta za ljudska prava, jako je mali broj ljudi svestan toga da su u dokumenta UN-a i drugih međunarodnih dokumenata o ljudskim pravima od 1944. do danas uneta opšta, doživljena ljudska iskustva, da su svedočenja o doživljenom popisana, da međunarodne organizacije koje su ih usvojile imaju komitete za praćenje sprovođenja njihove primene, da objavljuju opšte i pojedinačne preporuke, smernice, uputstva, da su države koje donesu zakone o primeni opcionog protokola uz neki međunarodni ugovor o ljudskim pravima u obavezi da izveštavaju nadležnim komitetima o njihovoj primeni. I izveštavaju, ali ovi izveštaji neretko su sadržajem toliko udaljeni od načela dokumenata o čijoj se primeni izveštava da deluje da njihovi autori/ke nemaju osnovno znanje o temi ili kao šala.
Koliko znam, Norveška je jedina država koja se u poslednjih nekoliko godina izvinila građanima/kama zbog načina na koji je pre toga primenjivala Konvenciju UN-a o pravima osoba sa invaliditetom. Ove godine obradovalo me je izvinjenje Norveške crkve LGBTI+ osobama za ponašanje prema njima i nedavna Odluka suda za ljudska prava EU o obavezi država članica da priznaju istopolni brak sklopljen u država u kojima je ovo pravo priznato bez obzira da li pojedinačna članica EU svojim propisima priznaje istopolne brakove ili ne.
Što se tiče pomenutog kafića, juče su u komentarima na FB objavljene informacije da je od Grada dodeljeni lokal ima stepenik na ulazu, bez rampe, da je na 2 sprata, da se za piće donira, ne naplaćuje se i da ljudi angažovani da uslužuju goste u drugim gradovima gde je isti kafić otvoren imaju naknadu 2000-3000 din. mesečno. Ne čudi jer su tolike naknade i u drugim radnim centrima. Ne čudi me ni opšte oduševljenje. Čudi me na šta sve pristajemo i čude granice pristajanja.
Otkako je troje ovde ljudi štrajkovalo glađu i imajući u vidu za šta se političkim neistomišljenicima i drugima u poslednji 13 meseci određuje pritvor i druge nepotrebno stroge mere ni za kakve prekršaje i krivična dela, na pameti mi je to to što je Harvi Milk nakon odlaska iz Njujorka u San Francisko jednu po jednu osobu čuvao od pokušaja samoubistva, i da je privremeno svoju partnersku vezu stavio po strani da bi jednog mladića sprečio da se ubije. Nije u tome uspeo, ali sam postupak i naknadno osvešćivanje svega što je na mikro i makro planu uradio na unapređenju prava gej i ostalih osoba dovelo je do trajne promene i temelja za globalnu promenu, Džastin Dart Mlađi u Vijetnamu jedno je vreme živeo bez kolica, iako su mu bila potrebna, u kući bez struje i vode jer u to vreme tamošnje osobe sa invaliditetom nisu imale pomagala, kuće su (im) bile bez struje i vode i većina ih je živela u ustanovama za trajni smeštaj. Ed Roberts, osnivač Centra za samostalni život na Berkliju i svetskog pokreta za samostalni život osoba sa invalidditetom rekao je: „Bilo ko, ko želi da… i bilo ko kome treba iole pomoći može da živi u zajednici, a ne u ustanovi. To je budućnost bez segregacije“, Džon Evans je pobegao iz jedne takve ustanove u Engleskoj, otišao u Centar za samostalni život na Berklju, saznao sve o filozofiji samostalnog života i šta je asistencija, vratio se u Englesku i inicirao formiranje državnog fonda za samostalni život iz koga se (sve restriktivnije) finansiira usluga personalne asistencije i ostali preduslovi za samostalni život. On je zbog svog doprinosa pravu na opštu dostupnost asistencije proglašen Službenikom najistaknutijeg reda Velike Britanije. Takođe sam se setila da je biografkinja Roze Parks dokumentovala stav da je Roza svojevoljno i bezpogovorno odrađivala logističke i organizacione poslova, da je na skupovima sedela na bini kao majka pokreta za prava Afroamerikanaca/ki, a da su govore držali muškarci. Sada javno govore i žene i muškarci, ali se i dalje nejednako ili višestruko trpi nasilje, diskriminacija, potplaćenost ili je potlačenost i žena i muškaraca u delu, u kome na sve što fluidno znamo, ne bi smelo da bude tako i dalje posledica patrijahata i opšte prihvaćenje binarnosti dok svi iskustveno doživljavamo fluidnost i promene kao jedinu životnu konstantu, na šta reagujemo strahom i odugovlačenjem suočavanja s njima.
Navodim ove primere zbog toga što je sve manje doživljenog iskustva koje u prethodnim perodu nije doživljeno ili se sinhrono ne dešava na različitim mestima uz korišćenje raspoloživih sredstava informisanja, represije, manipulisanja, opredmećivanja i dr.
Čim se, gde god da smo, počnemo prepoznavati delom sveta, osvestimo da je ljudsko iskustvo bezmalo u potpunosti opšte i upoznamo se sa sadržajem međunarodnih dokumenata od Povelje UN-a o ljudskim pravima usvojene na današnji dan 1948, na ovamo (ili prve Rezolucije UN-a o genocidu 3 iz 1944), kao osnovnim alatom i standardom ispod koga se ne ide, možda dođe do klika koji će deo tendencija međusobnog ugrožavanja po osnovu nebirnog i izabranog ostaviti u prošlosti. To neće promeniti ljudsku prirodu, ali bi nam moglo da omogući konstruktivnost u kritičnim situacijama u kojima smo se do sada opredeljivali za (samo)destruktivnost.
(Prateća slika „Uvek ćemo biti tim“ dizajn „Uncutovih kreacija“)